Ekonomist br.280 septembar 2005.

BALKAN KROZ VEKOVE

Leften Stavrijanos, Balkan posle 1453 , Equilibrium, Beograd, 2005, strana XXVII + 873

Leften Stavrijanos (1913-2004) potice iz porodice grckih ekonomskih emigranata. Doktorirao je 1937. godine tezom „Balkanska federacija - istorija pokreta za balkansko jedinstvo u modernom periodu“. Najveci deo briljantne univerzitetske karijere proveo je kao profesor svetske istorije. Objavo je brojne knjige, izmedu ostalog i monumentalnu „Opštu istoriju: od praistorije do 21. stoleca“ (1999). Knjiga „Balkan posle 1453“ objavljena je 1958. u Njujorku. Ona se pored uvoda, gde se detaljno opisuju zemlja i stanovništvo Balkana, sastoji iz pet delova: Doba uspona Osmanskog carstva: do 1566. godine; Doba opadanja Osmanskog carstva: 1566-1815; Doba nacionalizma: 1815-1878; Doba imperijalizma i kapitalizma: 1878-1914; Doba rata i krize: 1914-. Rec je o monumentalnoj studiji koja istoriju Balkana obasjava novom svetlošcu.

Kao što je, u inspirativnom predgovoru, primetio Trajan Stojanovic, takode veliki znalac istorije Balkana, poruka koja se može izvuci iz istorijskih radova (mislio je na Stavrijanosove knjige) jeste da se smisao istorijskog iskustva nekog mesta ne može u potpunosti razumeti bez poznavanja šireg sveta, a da se širi svet ne može u potpunosti razumeti bez poznavanja razlicitih oblasnih, odnosno lokalnih konteksta. Stavrijanos dosledno sprovodi ovaj pristup. Evo jednog privrednog primera koji govori o uticaju šireg konteksta. Porast gradskog stanovništva u Zapadnoj Evropi doveo je do osetnog povecanja uvoza prehrambenih proizvoda, što je podstaklo gajenje kukuruza širom Balkana. Razvoj novih izvoznih kultura doveo je do porasta klase domacih trgovaca i pomoraca.

Istorija Balkana u ovom periodu sudbinski je bila vezana za istoriju Osmanskog carstva: njegov uspon i propadanje koje je trajalo vekovima. Stavrijanos tvrdi da se može odbaciti kao mit prica o pet stoleca neprekidne tiranije i ugnjetavanja pod osmanskom vladavinom. U obrazlaganju ove teze poziva se, izmedu ostalog, na Cedomilja Mijatovica, koji kaže da su „Turci otvorili nove horizonte ljudima s Balkanskog poluostrva“. Neuspeh Osmanskog carstva bio je rezultat neuspeha u prilagodavanju i suocavanju sa izazovima dinamicnog Zapada. U Osmanskom carstvu nije došlo do trgovinske revolucije koja je izmedu 15. i 18. veka iz osnova izmenila privredne institucije i praksu u Zapadnoj Evropi. Recju, Osmansko carstvo nije preživelo izazove modernizacije.

I zbivanja na Balkanu, posebno u 19. veku, u znatnoj meri moguce je objasniti uticajem industrijskog zapadnog društva na staticno poljoprivredno balkansko društvo. Stavrijanos suptilno objašnjava zbog cega se modernizacija ovih društava odvijala teško i uz velike otpore, to jest nastoji da utvrdi faktore koji su uticali na to da izostane ponavljanje iskustava Zapadne Evrope. Osnovni problem Balkana ostao je isti do danas - potreba prilagodavanja izazovima Zapada. Period izmedu 1815. i 1878. godine posebno je bio važan za sudbinu balkanskih zemalja. Dinamika balkanske politike tokom celog 19. veka može se opisati kao uzajamno delovanje tri cinioca: opadanje Osmanskog carstva, budenja podvlašcenih nacija („doba nacionalizma“) i širenje interesa i sve jaceg suparništva više velikih sila. Do jacanja uticaja evropskih država na balkanske zemlje dolazi posle Karlovackog mira 1699. godine, koji prema Stavrijanosu, oznacava kraj turske ofanzive i pocetak evropske kontraofanzive. Autor predstavlja suptilnu igru kljucnih igraca koji su, pored Turske, bili zainteresovani za Balkan (Austrija, Rusija, Francuska, Engleska); pokazuje kako su se stvarale i rušile koalicije, kako su interesi nametali da koalicije stvaraju oni koji su do juce bili najžešci protivnici. Pred ocima citaoca razmotava se klupko javne i skrivene diplomatije koja je odredivala buducu sudbinu balkanskih država i naroda.

Posle Prvog svetskog rata nastao je novi poredak na Balkanu i vreme novih izazova, a onda je ubrzo usledio i drugi veliki sukob sa dalekosežnim posledicama. Stavrijanos Drugom svetskom ratu, kao prekretnici, pridaje isti znacaj kao osmanskim osvajanjima u 15. veku. Hiljadugodišnje institucije i tradicije izmenjene su gotovo u jednom trenutku.

Citalac se u ovoj knjizi nece susresti s nepotrebnim opterecenjima teksta (nema suvišnih tabela, brojki, nagomilanih fusnota). Stavrijanos piše lepim jezikom, na momente nadahnuto kao književnik, a pored toga unosi brojne zanimljive detalje koje drže pažnju. Stoga citanje ove obimne knjige predstavlja istinsko zadovoljstvo.

Božo Stojanović