Godišnjak za društvenu istoriju, god. IV, sv. 1 (1997), str. 113-116.

TOTALNA ISTORIJA

Trajan Stojanovic, BALKANSKI SVETOVI – PRVA I POSLEDNJA EVROPA, Equilibrium, Beograd , 1997, 520.

Sa neopravdanim zakašnjenjem naše citalište je nedavno dobilo delo profesora Trajana Stojanovica, balkanologa svetskog glasa, kada je na srpskom jeziku objavljena njegova knjiga „Balkanska civilizacija" (Centar za geopoetiku, 1995, str. 191), kratka prethodnica obimne studije (520 str.) o mnogim licima Balkana. Tacnije, knjiga Balkanski svetovi se sastoji od dva dela: prvog koji je preradjena i proširena verzija „Balkanske civilizacije" (315 str.) i sasvim novog drugog dela (104 str.). Preostali deo knjige je sacinjen od uvodne reci Kevina Rajlija, beleške o autoru Vlastimira Djokica, indeksa i obimne bibliografije na 80 stranica.

Stojanovicev uzor je znameniti Fernan Brodel, autor kod nas, na žalost, još neobjavljenog monumentalnog dela Sredozemlje i sredozemni svet u doba Filipa II . Moglo bi se reci da je Trajan Stojanovic jedan od najzapaženijih savremenih sledbenika svetski poznate škole analista, ciji su celnici Mark Blok, Lisjen Fevr i Fernan Brodel. S obzirom na podrucje kojim se bavi – Balkan, Stojanovic je za nas posebno znacajan istoricar. Kao Brodelov ucenik, Stojanovic je usvojio postulate njegovog strukturalizma. Tako, Stojanovic najpre polazi od ucenja o istoriji dugog trajanja – tog glavnog, ali ne jedinog, puta istorije "koji sam postavlja sve velike probleme današnjih i nekadašnjih društvenih struktura. To je jedini nacin govora koji povezuje istoriju sa sadašnjošcu i pretvara je u nedeljivu celinu" (Brodel, Spisi o istoriji , SKZ, Beograd, 1992, str. 7). Istorijski proces dugog trajanja je „nepomicno vreme ili bar vreme koje veoma sporo odmice, koje je uporno u svom neprekidnom ponavljanju". To ne znaci da Stojanovic, kao i njegovi malocas pomenuti uzori, ne vodi racuna o „višestrukosti vremenskih ritmova – dugih i dalekosežnih, srednjih i kolebljivih, brzih i kratkih". ( Balkanski svetovi , 1997: 307). Ali osnovno je uverenje da „postoji izuzetno spora istorija civilizacija, posmatranih u njihovim ponornim dubinama i u njihovim strukturnim i geografskim osobenostima". (Brodel, ibidem , str. 60).

Drugi postulat škole analista je nastojanje da se objedine sve humanisticke i društvene nauke, odnosno pokušaj da se postigne konvergencija raznih teorija o coveku i društvu i da se ostvari „metodološki pluralizam" objedinjavanjem metoda pojedinih naucnih disciplina kako bi se društveno-istorijska heterogenost obuhvatila u totalitetu. Otuda težnja za pisanjem „totalne istorije". Slicno Brodelu u slucaju Mediterana, Stojanovic na primeru Balkana nastoji da objedini tri komponente: 1. geografsko tlo i uticaj fizickih i klimatskih uslova; 2. društveno-ekonomske strukture i procese, a i vrednosne orijentacije; 3. dogadjanja, politiku i ucinak pojedinih licnosti.

Kada je rec o Balkanu kao svetu u malom, ili kao polazištu za razumevanje svetske istorije, slicni pokušaji njegovog istraživanja izvedeni su u delima Arnolda Tojnbija, Vilijema Meknila i Leftena Stavrijanosa, a i u delu našeg Jovana Cvijica.

Poduhvat koji ne polazi za rukom timovima istoricara, pa i pojedinim institutima istorijskih ili društvenih nauka, uspeo je Stojanovicu. On je napisao sinteznu istoriju Balkana u rasponu od deset hiljada godina: od neolita do danas, a što se Srba tice – od njihovog doseljavanja na Balkan do gradjanskog rata pocetkom devedesetih godina našeg veka. Objedinio je, manje ili više uspešno, radove istoricara, antropologa, sociologa, psihologa, arheologa, ekonomista, politikologa, demografa, geografa, humanista... Drugim recima, sacinio je celinu povezujuci društvenu, ekonomsku, kulturnu i politicku istoriju. Tako nešto je mogao da postigne samo jedan veliki erudita, izuzetno teorijski i metodološki obrazovan naucnik, samopregoran istraživac brojnih arhiva i poznavalac svetskih i balkanskih jezika, kakav je profesor Trajan Stojanovic.

Dodajmo tome da naš autor tumaci bogatu, slojevitu i zamršenu istoriju balkanskih civilizacija na svojevrstan moderan nacin, a to, kako sam piše, znaci "ne samo otkrivanjem novih cinjenica vec i postavljanjem novih pitanja, ukazivanjem na nove skupove odnosa i njihovom analizom, primenom odgovarajucih novih i starih metoda na nova i stara pitanja" (str. 25). Stvari i dogadjaji, cinjenice i ideje najcešce se objašnjavaju sociološkim i antropološkim teorijama i tako dobijaju svoj dublji i pravi smisao. Postoji stalna korespondencija izmedju teorijskih pretpostavki i rezultata istraživanja i na taj nacin se postiže celovitost u obradi istorijske stvarnosti.

U prvom delu svoje knjige Stojanovic se bavi temama kao što su: odnos prirode i društva, folklor, biotehnika i društvena biologija (radjanje i vaspitavanje dece...), tehnologija, društvo (etnogeneza, srodstvo, plemenski odnosi, muška i ženska udruženja, mileranisticki pokreti i revolucije...), predmoderna i moderna privreda, licnost i kultura (arhaicna i moderna shvatanja rada, vremena i prostora).

U drugom delu knjige obradjeni su odnosi sloboda i prinuda kulture, pri cemu su posebno zanimljivi odeljci o kulturnim i ideološkim mobilizatorima u raznim balkanskim društvima, o zacecima gradjanskog društva, o trajnom „narcizmu malih razlika", o tzv. pogonskim mitovima (kosovski mit i drugi mitovi), o novom svetskom poretku, itd.

Profesor Stojanovic je prvi deo knjige pisao u društvenom i idejnom kontekstu obeleženom delovanjem nove levice, studentskim i drugim novim društvenim pokretima, a drugi deo knjige je nastao na fonu pada Berlinskog zida, urušavanja socijalistickog sistema u Evropi, tegobne tranzicije pracene žestokim sukobima, pa i ratovima.

Za bolje razumevanje najnovijih tragicnih zbivanja na našem delu Balkana skrecemo pažnju na poglavlje o uzajamnim odnosima populacionih sistema, u kome se, pored ostalog, razmatraju moguce posledice raspada sovjetskog sistema i SFRJ na Balkan, Evropu i svet. Ceo drugi deo Stojanoviceve studije ubedljivo pokazuje kako problemi prošlosti uticu na aktuelne probleme, to jest kako odredjeni vremensko-prostorni odnosi dugo traju.

Stojanovic traga za uzrocima i posledicama veoma brojnih teritorijalnih, verskih, etnickih i ideoloških sukoba na Balkanu, sve do naših dana. Pri tom on priznaje znacaj ratova i država, ali prvenstveno vodi racuna o istoriji "naroda, malih lokalnih kultura i o susretanju suprotstavljenih civilizacija, odnosno kultura". Razmatrajuci probleme sadašnjeg vremena, Stojanovic, izmedju ostalog, iznosi mišljenje da je za balkanska društva u tranziciji veoma važno da zbog sukoba ne zanemare pitanje "kako iz zastarele industrijalizacije uskociti u kibernetsku tehnologiju". Stojanovic smatra poželjnim da balkanska društva u toku mucne tranzicije izbegnu zamke kapitalistickog nivelisanja, a to je moguce ako tržišna privreda bude zasnovana na zaštiti kulturno-ekološke baštine svakog društva posebno. Tim stavom Stojanovic pokazuje da je narocito znacajno da se ocuva kulturni identitet svakog naroda, ali isto tako, ako ne i znacajnije, da se ocuva njihova ekološka ravnoteža. Slobodan sam da kažem da je takav "ekološki" stav, bar u kontekstu domace istoriografije, prava inovacija. Naš autor zapravo kritikuje savremeni kapitalizam zalažuci se za kulturnu autonomiju i poštovanje ekoloških zahteva kako bi se održala ravnoteža izmedju slobode i socijalne pravde. Isticanjem ravnoteže izmedju slobode i socijalne pravde, Stojanovic u kritickom stavu prema savremenom kapitalizmu zauzima poziciju levog liberala.

Potrebno je osvrnuti se i na znacenje podnaslova Stojanoviceve knjige, koji glasi "Prva i poslednja Evropa". Balkan je prva evropska oblast u kojoj je razvijena poljoprivreda i oblast u kojoj su nastali prvi evropski gradovi. Zato je Balkan prva Evropa. Ali zbog podele hrišcanske crkve na latinsku i vizantijsku, osmanlijskog osvajanja Balkana, komunisticke vladavine u svim balkanskim državama osim Grcke, balkanske kulture su se, veli Stojanovic, razvijale u pravcima koji su odstupali od razvoja latinske, keltske i germanske, katolicke i protestantske Evrope. Od sredine XVIII veka, a narocito od 1789. godine, balkanski narodi i kulture su poceli da se vracaju evropskim kulturama, sada zasnovanim na "odbacivanju nacela privilegija". Recju, poceli su da deluju kao poslednja Evropa. Ilustracije radi, navešcemo još jedno Stojanovicevo gledište, koje glasi: "Generacija devedesetih godina devetnaestog veka bila je evropska, a ne usko nacionalna pojava. Utoliko što je ova generacija postojala i na Balkanu, možemo reci da je Balkan – ta "prva Evropa i nekadašnja 'Azija i Evropi' ponovo pripadao Evropi i duhom, a ne samo geografski" (str. 305). Poput Mediterana kod Brodela, u Stojanovicevoj interpretaciji Balkan izrasta u "izuzetnu licnost".

Sada se postavlja pitanje hoce li pravoslavni deo Balkana, posebno onaj na kome živi naš narod, biti iskljucen iz Evropske unije. Da bi Evropska unija zadovoljila univerzalne i posebne kulturne potrebe, neophodno je, porucuje Stojanovic, da u njoj participiraju Zapad, Sredina i Istok, katolicke, pravoslavne hrišcanske tradicije, a isto tako jevrejske i muslimanske. Dakle, svi narodi i sve kulture, ali ako ostanu „privrženi francuskoj revolucionarnoj tradiciji slobode i jednakosti pred zakonom i dokle god prihvataju nacelo da prava podrazumevaju i dužnosti". (str. 412) S tim u vezi, od bitnog znacaja je i odgovor na sledece pitanje s kraja Stojanoviceve knjige: "Hoce li Evropa i balkanski narodi, na kraju krajeva, mudrije reagovati na slom drugog oblika komandne privrede i ponovno budjenje nazadnih nacionalizama – koje ne treba brkati s kulturnim autonomijama – što se izdaju za nadu civilizacije, kapitalizma i covecanstva?" (str. 414).

Na kraju bih izneo ubedjenje da smo pojavom Stojanoviceve knjige na srpskom jeziku dobili smelu, pouzdanu i izazovnu istorijsku sintezu o "balkanskim svetovima", koja nam je, pored ostalog, utoliko potrebnija ukoliko je kod nas uzela maha zloupotreba istoriografije u vidu naglašeno etnocentricnih istorijskih pristupa ili raznih mitomanija o "Srbima narodu najstarijem" radi dnevno-politickih potreba.

Bilo bi dobro i znacajnije od malocas recenog kada bi ova Stojanoviceva knjiga, kako zbog svog osobenog, modernog metodološkog pristupa i sadržajnog bogatstva tako i zbog svoje mudrosti i plemenitosti, izmenila pogled na istoriju ne samo našim ljubiteljima istoriografije vec i pojedinim istoricarima i drugim strucnjacima u oblasti humanistickih i društvenih nauka.

Treba reci i to da je ova izuzetna knjiga druga po redu, posle sjajne knjige Sime Cirkovica Rabotnici, vojnici, duhovnici, u biblioteci Dimenzije istorije, koju je znalacki i sa dosta akribije uredio izdavac Vlastimir Djokic.

Ivana Ðordevic je i ovoga puta odlicno obavila svoj nimalo lak prevodilacki posao.