U studiji Balkanska civilizacija Trajan Stojanovic je prepoznao mnoštvo razlicitih pravaca i kategorija balkanskog iskustva života ljudi. U ovoj interdisciplinarnoj studiji autor se služi raznovrsnom antropološkom i fenomenološkom gradom i hvata se ukoštac s problemom ekonomskih promena . Autor je ponudio istorijsko-sociološki okvir za razumevanje celine Balkanskog poluostrva. On je stvorio preduslove za proucavanje regionalne potkulture – balkanske civilizacije u razlicitim pojavnim oblicima.

Knjiga Balkanska civilizacija predstavlja istorijsku studiju koja dijahronijski niže društvene vremensko-prostorne odnose. Temeljnim uvidima u istorijske sadržaje, autor svedoci o neophodnosti istoricne analize zasnovane na antropološkim i sociološkim saznanjima. Vrlina odabranog metoda ogleda se u izboru razlicitih stanovišta koja pripadaju raznovrsnim istorijskim trenucima. Autor se odreduje prema kompleksnoj istorijskoj gradi Balkana, obuhvativši više od osam milenijuma istorijske dinamike balkanskih naroda.

Svako poglavlje otkriva poseban sistem povezanosti. Interpretirajuci odabrane antropološke, sociološke, istorijske, fenomenološke, psihološke aspekte, autor tumaci Balkansko poluostrvo na osnovu razlicitih elemenata konstrukcije specificnog sistema analize. Geološka, arheološka i psihološka nacela zastupljena su u organizaciji studije. Znacajnu pažnju posvetio je (1) zemlji i kosmosu, (2) biološkoj, (3) tehnološkoj, (4) društvenoj i (5) ekonomskoj analizi Balkana. Studiju zapocinje poglavljem o kulturi zemlje, a zakljucuje poglavljem o licnosti, najmladem istraživackom fenomenu i »najkrhkijem od svih sistema povezanosti« (15).

Studija Balkanska civilizacija razvijena je na razumevanju civilizacije kao »otvorenog sistema u stanju stabilne, ali pokretne ravnoteže«. Profesor Trajan Stojanovic razume civilizaciju kao prostor, kulturno podrucje, stanište, puno mnoštva najrazlicitijih dobara ili kulturnih osobina. Brodelovskim jezikom predstavljeno, Trajan Stojanovic ukljucuje u definiciju »i oblik i samu suštinu kuce i krova, oruda i oružja, dijalekta, kulinarskih sklonosti, nacina verovanja ili vidova ljubavi« (14).

Poznati balkanolog ovom studijom je odgovorio na smislenu potrebu pre svega humanisticki orijentisanih autora da promisle na nov nacin antropološku osnovu, dramaticne istorijske efekte, geografske oblike, oskudne urbane kapacitete, zapostavljene psihološke i sociološke sadržaje determinisane životom na Balkanu.

Studija Balkanska civilizacija predstavlja interdisciplinarnu naucnu analizu nacina života, društvenih sadržaja, osecajnog sveta duhovne tradicije Balkanskog poluostrva. U ovoj knjizi autor se osvrce na istaknute pretpostavke tradicionalne kulture i etnicke strukture stanovništva. Izdvojio je osobine balkanskog mentaliteta koje su, kao svojevrsne determinante, neophodne i za razumevanje savremenog Balkanca.

Recima samog autora, Balkanac, kao i drugi ljudi na svetu, donedavno je bio covek zemlje, proizvod neolitskih kultura, religijski, psihološki i ekonomski vezan za tlo i prostor oko sebe. Elitne kulture koje su nastale u periodu klasicne antike, u rimsko, vizantijsko i osmanlijsko doba uticale su na njega. Posledice ovih uticaja, kao i ucenje hrišcanstva, judaizma i islama, primorale su ga da modifikuje narodnu kulturu. Medutim, tek u 18. i 19. veku, ako ne i kasnije, u naše vreme, pojavila se elitna kultura koja je korenito preobrazila stare neolitske kulture i na izgled ih je zbrisala (47).

U Balkanskoj civilizaciji Stojanovic prati hronologiju smena i evoluciju totemskih kultova Majke zemlje, kultova ponovnog radanja mladica ili Kurosa (Dionisa, Dionisa Zagreja, trackog Sabazija, zatim Atisa, Adonisa, Ozirisa i Hermesa) i njihovih hrišcanskih naslednika Sv. Ðorda, Sv. Teodora, Sv. Martina, Sv. Mihajla, Sv. Nikole i Sv. Save (17–25). Do sredine devetnaestog veka, balkanska narodna kultura bila je po svojoj suštini kultura zemlje ili neolitska kultura, kultura preživelih oblika i anahronizama. Autor smatra da danas, iako prikrivena, stara narodna kultura i dalje u znacajnoj meri uslovljava najdublje misli i osecanja ljudi sa Balkana (47).

Znacajnu pažnju u svojoj analizi autor je posvetio sadržajima ruralnog i urbanog razvoja Balkana. U svakom poglavlju prisutni su elementi za razumevanje svih oblika balkanskih zajednica, od neolitskih zajednica smeštenih uz reke i jezera, do balkanskih sela i gradova. Ukupan broj balkanskih kulturnih oblasti ostao je manje-više isti od vremena nastanka i širenja neolitskog nacina života do kraja osamnaestog veka. Pored toga, kulture su najcešce ostajale odvojene jedna od druge, pri cemu su se granice medu njima tek neznatno pomerale, cak i kada se sveukupna kultura neke oblasti menjala dolaskom novih etnickih grupa ili prodorom novih kultura (29).

Celovite uvide u razumevanje balkanskih zajednica, ruralne inercije i prepreke razvoju urbane kulture, autor je potkrepio upotrebom precizno definisanih pojmova. Tako pojam psihoistorijska žiža obuhvata odluke koje podržavaju jasno odreden emocionalni obrazac, poseban kompleks kulturnih vrednosti, do tancina propisan nacin organizacije odredene sredine, ukratko – odluke koje dozvoljavaju društvu da potvrdi svoj suštinski identitet, premda se u detaljima menja (30–32).

U opštim crtama, narodna kultura Balkana bila je svuda slicna, kultura ribara i zemljoradnika, bez kulture gradova, koji jedva da su i postojali pre prvog milenijuma p.n.e. Trajan Stojanovic izdvaja pet mogucih kulturnih oblasti. To su: (1) narodna kultura srednjeg Balkana – starcevacka u današnjoj Srbiji, Makedoniji i zapadnoj Bugarskoj; (2) kompleks podunavskih kultura na severu – Kereš, Maroš, Tisa – u Madarskoj i Transilvaniji; (3) istocna stepska kultura – Kukuteni u Moldaviji, Hamangija i Bojan duž donjeg toka Dunava i Tripolje u zapadnoj Ukrajini; (4) egejska kultura na jugu; i (5) severozapadna kultura – butmirska – u Bosni (31). Nakon uspona gradova, narodna kultura je postala seljacka kultura, a od narodne kulture se razlikovala po tome što se njome upravljalo spolja. Nova seljacka kultura zadržala je, medutim, osnovnu psihoistorijsku žižu starije narodne kulture.

Do otprilike 1840. posmatraci i putopisci i dalje su opisivali Srbiju kao zemlju bara i mocvara. U studiji Balkanska civilizacija Trajan Stojanovic se poziva na zapise stranih putopisaca koji su nastajali tokom nekoliko prethodnih vekova. Za svoj docniji preobražaj Srbija može da zahvali pre svega privatnim i javnim melioracionim projektima. Promenu geografske, biljne i atmosferske strukture na Balkanu, autor dovodi u vezu sa procesom urbanizacije. Mnogi naucnici pripisuju topliju i suvlju klimu na Balkanu od 1850 – krcenju šuma i razvoju gradova (32–41).

U nastavku knjige autor predocava znacenja fragmentarnih pisanih i arheoloških sadržaja svetog i mitskog prostora Balkana. Nacin na koji covek vidi i organizuje prostor, zida kuce, pravi hramove, menja obrasce života, Trajan Stojanovic dovodi u vezu sa promenama u covekovom poimanju kosmosa. Od neolitskog doba covekovo poimanje kosmosa u suštini se nije izmenilo i svuda je isto, prožeto nacelom mitskog i svetog prostora, sistemom simbola, geometrijski koncentricnih oblasti, recima Mirce Elijadea arhitektonskim simbolizmom središta (41–42).

Trajan Stojanovic nudi dvostruko odredenje prvih zajednica, naseobina Balkana, analizom (1) unutrašnjosti svetih prostora i (2) spoljašnjih granica. Od ovog drugog odredenja nastali su grcki, latinski, keltski, germanski i slovenski nazivi za zajednicu: grcki polis, zajednicki germanski tun, (engleski town, nemacki taun, holandski tuin), keltski dunum, slovenski grad i ograda. Svi ovi izrazi prvobitno su oznacavali fizicki ili simbolicno utvrdenu kružnu ogradu ili živicu (42–43). Sakralna središta jednog grada predstavljala su ognjište, zapis, pritanej, groblje i hram, crkvu ili džamiju. Oko jednog ili više takvih središta kasnije su izrastali upravni i trgovacki centri. Izvan verskih, upravnih i trgovackih jezgara nastajale su stambene cetvrti, a iza njih su se prostirale granice grada. Ove granice povezivale su, u stvari, citav niz granicnih linija, koji se završavao tek kad se stigne do krajnje, spoljašnje granice, do »okoline«. Geografske i topografske varijacije Balkanskog poluostrva verovatno su zaslužne za razlicite oblike granicnih linija. Drvece i kolje, kao sredstva za obeležavanje granica, preovladuju u središnjoj, šumskoj oblasti, daske donesene sa strane u stepskim oblastima (Vojvodina), humci u iskrcenim ravnicarskim predelima, a hrpe kamenja ili pojedinacni kamenovi u dinarsko-sredozemnom kršu (42–45).

U narednom poglavlju autor ispituje granicne aspekte nedovoljno odredene discipline koja zauzima granicnu oblast izmedu biologije i sociologije, a tesno je povezana sa socijalnom psihologijom i sociologijom. Rec je o biotehnici ili društvenoj biologiji. Shvatanje sveta balkanskog coveka autor objašnjava nacinom na koji balkanski covek doživljava prostor. Do ovog uvida dolazi ispitivanjem kako on opaža i odreduje relativni znacaj razlicitih cula, razlicitih delova tela, kretnji i gestova u izražavanju tog shvatanja sveta. Još uvek rasprostranjena i pocetkom 20. veka medu slovenskim, grckim i drugim balkanskim, pre svega, seljacima jesu raznovrsna verovanja koja su se vekovima zadržala kao proizvod duge tradicije. Ona su poticala od jedne posebne vrste mentalnog sklopa: od prevlasti nevizuelnih cula – sluha, mirisa, ukusa i dodira – nad vizuelnim, što je najcešce proizvodilo difuzno, fluidno, neodredeno i intuitivno poimanje stvari, kao i usmenu tradiciju. Kao efekte ovako strukturisanog poimanja sveta, autor je izdvojio homersku i posthomersku usmenu poeziju, vizantijski ciklus i epski ciklus srpske poezije (49-53).

Dominacija nevizuelnih cula odredivala je i svakodnevne kontakte stanovnika urbanih i ruralnih zajednica. U osnovi ona je determinisala cak i donošenje važnih životnih odluka. Zanimljiv je sledeci Stojanovicev primer. Dve su reci oznacavale svedoka u srednjevokovnoj Srbiji. To su: »svedok« i »posluh«. Prva je imala znacenje pojedinca koji zna nešto o odredenom dogadaju ili licu (slicno englesnom »witness«), a druga se odnosila na lice koje svedoci po cuvenju. Nijedan od ovih termina nije jasno oznacavao posmatraca, jer su se najpouzdanijim svedocanstvima smatrale glasine i podaci o ugledu nekog coveka ili njegove porodice (55).

Trajan Stojanovic posvecuje znacajnu pažnju i analizi balkanskih gestova. Od vremena Prosvecenosti, u 18. veku, a narocito posle srpskog i grckog ustanka, istocni i južni nacini izražavanja pomocu gestova (klimanje glavom nadole kad se želi reci »da«, a zabacivanje unazad da bi se reklo »ne«) ustuknuli su pred severozapadnim gestovima, narocito u gradovima. Oko 1900. godine podrucje istocnih gestova bilo je ograniceno na oblast severno od tadašnje Grcke i istocno i južno od linije koja ide duž Morave do Cuprije, a onda skrece na jugozapad ka Baru u Crnoj Gori. Istocno od ove linije, medutim, sve se više širila pogranicna oblast u kojoj su gestovi urbanih mladica bili »zapadni«, a gestovi starijeg sveta i žena »istocni«. Tokom ovoga veka znacaj »istocnih« gestova nastavio je da opada (59).

Svakodnevnom životu generacija ljudi sa Balkana koji su odredivale ceste migracije autor je posvetio posebnu pažnju. Pored sezonske pokretljivosti, postojala je i pokretljivost uslovljena poreskim i gospodarskim pritiscima, haranjem vojski, gladu, kugom i drugim nesrecama. Raširenost kuge u vecem delu Balkana sve do sredine 19. veka negativno je uticala i na seosku i na gradsku privredu (66). Kao posledica politike raznih carstava, zbog nejednakog kulturnog razvoja i cestih napada i seoba, ogromne delove Balkana naseljavali su – receno Euripidovim terminom – Mixobarbaroi. Oni su bili (1) poluvarvari ili seosko stanovništvo bez sopstvene gradske kulture, bez carske, ekumenske ili misionarske religije, ali su prošli kroz akulturaciju dodirom sa narodima koji su imali gradsku kulturu i ekumensku religiju (Grci i Rimljani); (2) seosko stanovništvo sa promenljivim osecanjem etnicke svesti, koji su sebe poistovecivali ili su ih drugi poistovecivali, prvo sa jednim, potom sa drugim narodom, a katkad i sa nekoliko.

Proucavanjem napuštenih sela, seoba, varoši i gradova, urbanizacije, naseljavanja, raseljavanja i istorijske psihologije, Trajan Stojanovic ne izdvaja balkansku pokretljivost kao nužnu fizicku i psihicku karakteristiku Balkanca u odnosu na njegove susede. Jedino uopštavanje u pogledu balkanskog coveka na koje se autor odvažava, jeste to da on, kao i ostali ljudi, tokom predmodernog doba i u situacijama predmodernog tipa kakve stvara rat, pokazuje veliku kolektivnu pokretljivost (68).

U studiji Balkanska civilizacija autor je ponudio i podsticajan okvir za analizu socijalno demografskih pokazatelja balkanskog podneblja. Društveni i ekonomski razvoj Balkana zavisio je prevashodno od razvoja gradskog života, odnosno od središta gde ce se na jednom mestu naci ljudi razlicitih talenata (147). Srbija je 1866. godine još uvek imala samo jedan grad sa više od 25.000 stanovnika (Beograd) i samo još cetiri grada sa više od 5.000 stanovnika. Situacija se do 1874. nije bitno promenila. Tek je posle sedamdesetih godina prošlog veka uspostavljena cvršca gradska osnova, koja je mogla da pomogne izgradnju industrije. Sve do 1880. godine srpski kapitalisti su svoju dobit ulagali u trgovinu, zemlju i ponekad u javne ustanove, na primer škole (84). U Srbiji, u to doba prakticno nije bilo intelektualaca. Najmanje 10% hrišcanskog seoskog stanovništva, odnosno 1/3 hrišcanskih mladica pripadala je družinama divljih odmetnika (hajduka) (128). Tek je 1850. još jedan grad, pored Istanbula, dostigao velicinu od preko 100.000 stanovnika. Bio je to Bukurešt. Godine 1890. bilo je pet takvih gradova: Istanbul, Bukurešt, Atina, Solun i Jedrene, a do 1910. njima se pridružila i Sofija. Do 1920. njihov broj je porastao na devet, kada su u ovu grupu kao poslednji ušli Pirej, Beograd i Zagreb. Izmedu 1930. i 1940. navedenim gradovima, kao deseta, pridružila se panonska Subotica. Nakon Drugog svetskog rata, broj gradova sa 100.000 stanovnika porastao je 1950. godine na 16, a 1960. na 31. Od svih tih gradova, 13 se nalazilo južno od Dunava i Save, 6 u Vlaškoj i Moldaviji, 6 u Transilvaniji i rumunskom Banatu, a 6 u Jugoslaviji severno od Dunava i Save ili duž jadranske obale (147).

Shvatanja vremena i prostora kod negrckih naroda na Balkanu pripadala su hrišcanskom srednjem veku ili su licila na shvatanja iz grckog pretklasicnog doba. Za sve balkanske seljake, vreme je bilo stalna smena godišnjih doba, noci i dana, života i smrti; ono je bilo sudbina, neumitna nužnost. Analizirajuci u temporalnoj ravni balkanski doživljaj vremena i prostora, Trajan Stojanovic izdvaja, kao poslednje koje postaje dominantno – gradansko vreme. Razlog nije samo malobrojno gradanstvo, vec tesna veza gradanskog sa verskim vremenom. Na Balkanu je širenje isihazma i islama usporilo posvetovljenje vremena. Do postavljanja javnih casovnika na Balkanu, cija je namena da ljude pozivaju na posao, podsecaju ih na gradanske dužnosti i usaduju im svetovno shvatanje vremena, došlo je tek kad su oni u Zapadnoj i Srednjoj Evropi postali nešto sasvim uobicajeno. Prvi javni casovnik u balkanskom delu osmanlijskog carstva, prema svedocenju Filip di Fren-Kanea (Philippe du Fresne-Canaye), koji je 1573. prešao preko Balkana, nalazio se na drvenom zvoniku u Skoplju, gde je donet iz Sigeta (Szigetvar) ubrzo pošto su Osmanlije 1566. osvojili taj panonski grad. Casovnik se mogao cuti u celom gradu kako otkucava sate »na francuski nacin«, a »u citavoj Turskoj«, dodaje on, nije bilo »drugih javnih casovnika uprkos tome što Turci casovnike uopšte veoma vole i cene« (162).

Medutim, mali broj javnih casovnika nije bio nikakav problem u poredenju sa lošim osvetljenjem, odnosno s nemogucnošcu da se u dovoljnoj meri odvoji dnevni red od nocnog haosa (163). Prema navodima Trajana Stojanovica, a na osnovu svedocenja tadašnjeg francuskog konzula, u Beogradu je 1857. uvedena ulicna rasveta i nocna tmina se povukla, mada ne sasvim, pred svetlošcu šezdeset svetiljki koje su postavljene o javnom trošku i još stotinak drugih, koje su krcmari i gostionicari morali da istaknu. Osamdesetih godina 19. veka Beograd je poceo da proucava becki i berlinski sistem, da bi ubrzo potom i sam uveo modernu rasvetu na gas i elektricnu energiju, uz ostale komunalije. Krajem 19. i pocetkom 20. veka, prestonice Grcke, Srbije, Bugarske i Rumunije »osvetljene su svetlošcu civilizacije«, stekavši »prave i široke ulice, trgove, pozorišta, muzeje, zoološke i botanicke vrtove, tramvaje i elektricno osvetljenje«. U tom periodu su veliki evropski i azijski gradovi (Istanbul, Jedrene, Brusa, Damask, Alep i Bagdad) »odložili pokušaj ublažavanja razlike izmedu dana i noci za neko kasnije vreme« (164).

Trajan Stojanovic upucuje i na izvore nastanka i stepene industrijske razvijenosti Srbije u drugoj polovini 19. i pocetkom 20. veka. Politika industrijalizacije iziskivala je prethodno stvaranje ekonomske osnove: monetarnih i poreskih organa i javnih službi. Stepen razvoja jedne sredine odreden je i pokazateljima razvijenosti drumskog i železnickog saobracaja. Na Balkanu je postojao sistem drumova nasleden od Rimljana, koji je bio više nego dovoljan za sve namene. Zapadno od Srbije gotovo da i nije bilo kola na cetiri tocka do 1850. godine, a u dinarskim oblastima Hercegovine i Crne Gore, kao i na Peloponezu, kola bilo kakve vrste bila su izuzetno retka sve do sredine 19. veka (87).

Uspon balkanskih gradova odvijao se, u stvari, u nekoliko etapa od kojih je svaka povezana sa nekom kulturnom oblašcu. Autor je ponudio tipologiju balkanskih gradova, od njihovog nastanka (146): (1) Minojski i mikenski gradovi egejske oblasti tokom drugog milenijuma p.n.e.; (2) Grcki egejski gradovi posle 800. p.n.e.; (3) Grcke kolonije uz Crno more i jadransku obalu u sedmom veku p.n.e. i kasnije; (4) Tracki gradovi u cetvrtom veku p.n.e.; (5) Keltski i rimski gradovi u srednjem Podunavlju, duž Save, Morave i njihovih pritoka, izmedu treceg veka p.n.e. i cetvrtog veka n.e; (6) Srednjevekovni gradovi, narocito u trinaestom i cetrnaestom veku, u Srbiji, Bugarskoj, Bosni, Hrvatskoj, Transilvaniji, Vlaškoj i Moldaviji; (7) Osmanlijski gradovi, na primer Bosna-Saraj (Sarajevo) i Tirana, u petnaestom i šesnaestom veku.

Studija Balkanska civilizacija ponudila je inspirativno suocavanje sa raznovrsnom gradom uzrocno-posledicne hronologije i istorijske naracije. Autor upucuje na izvore nastanka neprevladane tradicije balkanskog mentaliteta i višemilenijske ishode kulturnog života razlicitih naroda. On naglašava važnu komponentu – faktor nasleda, balkanske strategije opstanka opterecene permanetnim ratnim stanjem, hronikama nepredvidljivih društvenih uticaja, naglašenog epskog ritma i ruralnog habitusa. Proucavanjem mitologizacije narodnog secanja, Trajan Stojanovic je povezao tradicionalne vrednosti sa istaknutim osobinama etnosa i prisutnog mentaliteta, cime je olakšao razumevanje procesa nastanka dominantnog uticaja balkanske tradicije.

U nizu izvedenih ravni analize, profesor Stojanovic je predstavio široku skalu uzroka i posledica procesa »balkanizacije«. On je naglasio i znacaj metodološke i teorijske konceptualizacije proucavanja geostrateških komponenti. Za studiju je karakteristican postupak nijansiranog razlaganja složenih istorijskih faza na manje analiticke sklopove. Povezivanjem karakteristicnih sadržaja, autor obeležava, u isto vreme, kljuc za razumevanje i procenjivanje uloge pojedinih sadržaja presudnih u odredenim vremenskim periodima. Pažljivo uoblicen kriticki diskurs predocava trajne društvene strukture, istorijsko civilizacijsko naslede, idejne preokrete, institucionalna rešenja, pojavu licnosti.

Trajan Stojanovic, kao Brodelov ucenik, razvija metode i aktivno sudeluje u stvaranju specificne klime istraživackog promišljanja Balkana, u kojem analiza fenomena balkanske civilizacije, na konkretnim primerima, prerasta u podsticajan sinteticki okvir višemilenijumske tradicije. Balkanska civilizacija zamišljena je kao sinteza jednog sociološko-antropološko-istorijskog istraživanja dinamike i strukture složenog balkanskog iskustva i njegovih relevantnih znacenja. Otuda ova studija nudi podsticajne interdisciplinarne postulate pogodne za nove balkanološke uvide i promišljanja.

Trajan Stojanovic, Amerikanac srpskog porekla, jedan od najpoznatijih balkanologa na svetu, do pre par godina bio je profesor istorije na Ratgers Univerzitetu u Nju Džersiju (SAD). Doktorirao je na Univerzitetu u Parizu kod Fernana Brodela. Autor je više knjiga o Balkanu i Mediteranu, od kojih su najznacajnije: Balkan i Mediteran izmedu Istoka i Zapada, Balkan – prva i poslednja Evropa, Balkanska civilizacija .

Lazar NIKOLIC