KA MULTIDISCPILINARNOSTI Piter Berk, Istorija i društvena teorija, Equilibrium, Beograd, 2002, strana 202. Jedan od trojice dobitnika Nobelove nagrade za ekonomsku nauku u protekloj godini profesor Akerlof napisao je u jednoj od svojih knjiga i sledece: "Ekonomski teoreticari su, slicno francuskim šefovima kuhinje, razvili stilizovane modele cije su komponente ogranicene nekim nepisanim pravilima. Kao što tradicionalna francuska kuhinja ne koristi morsku travu ili presnu ribu, tako ni neoklasicni modeli ne upotrebljavaju pretpostavke koje su iz psihologije, antropologije ili sociologije. Ne slažem se sa bilo kakvim pravilima koja ogranicavaju prirodu komponenti ekonomskih modela". Drugim recima preporucio je da ekonomska nauka slobodno i hrabro otvori svoja vrata za susedna podrucja. U knjizi "Istorija i društvena teorija" profesor kulturne istorije Piter Berk bavi se slicnim problemom. Berk izlaže svoje videnje odgovora na dva velika pitanja: od kakve je koristi društvena teorija za istoricare i kakva je korist od istorije za društvene teoreticare? Preciznije, da li postoji mogucnost za saradnju koja bi bila na obostranu korist ili se zapravo radi o "dijalogu gluvih"? Berk izdvaja tri bitna momenta u razvoju odnosa ove dve discipline: sredinu 18. veka, sredinu 19. veka i dvadesete godine 20. veka. U 18. veku nije bilo rasprava i nesuglasica izmedu istoricara i sociologa, buduci da sociologija kao posebna naucna disciplina nije ni postojala. Medu kljucnim misliocima koji deluju u ovom dobu su i Monteskje, Adam Ferguson, Džon Milar i Adam Smit. Teško je, dokazuje Berk, ove mislioce svrstavati u neku izdvojenu disciplinu - oni su bez ikakve sumnje "društveni teoreticari". Svako od njih je bitno doprineo razvoju u razlicitim disciplinama. Tako se, na primer, Adam Smit smatra osnivacem ekonomske nauke, ali ga svojataju i moralni filozofi, a ne bez razloga i istoricari. Stotinu godina kasnije odnos istorije i društvene teorije se komplikuje. To je vreme kada Leopold fon Ranke istoriju usmerava u novom pravcu. Naglasak se prebacuje na korišcenje hronika i službenih dokumenata vlasti. Drugim recima, odbacena je društvena istorija a istraživacka pažnja je usmerena na politicku istoriju. S druge strane, društveni teoreticari su postajali sve kriticniji prema istoricarima. Da ne bude zabune, oni su i dalje vrlo ozbiljno uzimali prošlost ali su pokazivali malo respekta prema istoricarima (na primer cuveni Tokvilovi radovi). U pocetnim decenijama 20. veka društveni istoricari kombinuju interes za istoriju i odbacuju gotovo sve ono što pišu sami istoricari. Berk podseca da su tri najveca sociologa u ovom razdoblju (Pareto, Dirkem i Veber) bili vrlo dobro upuceni u istoriju. Nakon njihovog doba, odnosno u narednoj generaciji došlo je do okretanja leda prošlosti. Društveni teoreticari se usmeravaju u drugom pravcu. Tako je u ekonomskoj nauci cuveni "sukob oko metoda", polarizovao ekonomiste na "istoricare" i "teoreticare". Odvajanje od istorije dogodilo se u psihologiji, socijalnoj antropologiji i sociologiji. Medutim, treba da se ima u vidu da su neki društveni teoreticari i dalje držali vezu sa istorijom. U to vreme je Jozef Šumpeter objavio istoriju privrednih ciklusa, a Norber Elijas knjigu "O procesu civilizacije". Pored ovih bilo je još nekoliko knjiga koje su povezivale istoriju i društvenu teoriju. Medutim, stvari nisu bile jednostavne. Pored multidiciplinarnog pristupa koje zastupaju neki analiticari u ovom periodu, primetan je i trend odvajanja, ali i cepanja samih disciplina na sve manje delove. Dvadesete godine prošlog veka su znacile i promenu u istoriji. U Francuskoj se krenulo ka stvaranju "nove vrste istorije". Radi se o pravcu koju su predvodili Mark Blok i Lisjen Fevr. Obojica su pored ostalog nastojali da istoricari uce od susednih disciplina. Kasnije se ovom pravcu pridružio i cuveni Fernan Brodel. U posebnom poglavlju knjige Berk raspravlja o metodama i modelima koji su zajednicki razlicitim disciplinama. To su poredenje, korišcenje modela, kvantitativne metode i upotreba "društvenog mikroskopa". Nakon toga, Berk predstavlja konceptualni aparat koji su stvorili društveni teoreticari, a koji su manje ili više otvoreno primenjivali i istoricari. U ovom relativno dugom poglavlju Berk analizira korišcenje koncepata društvene uloge, pola i roda, porodice i rodbine, zajednice i identiteta, klase, statusa, društvene pokretljivosti, razmetljive potrošnje i simbolickog kapitala, reciprociteta, patronata i korupcije, vlasti, centra i periferije, hegemonije i otpora, društvenih pokreta, mentaliteta i ideologije, komunikacija i recepcije, usmenosti i tekstualnosti, mita. Za razliku od ovih koncepata postoje i drugi cija primena nosi skriveni teret filozofskih pretpostavki. Njihovo uvodenje u neki misaoni sistem dovodi do toga da one preobražavaju sam sistem u koji se uvode. To su koncepcije funkcije, strukture, psihologije i kulture. U poslednjem poglavlju knjige Piter Berk analizira koncepte koji su nastojali da objasne veliku zagonetku - društvene promene. Tu se radi o sledecim pitanjima: kako se promena objašnjava, može li se ona prepustiti samo istoricarima i njihovim tradicionalnim konceptima, da li društveni teoreticari mogu da daju neki doprinos, da li postoji teorija ili model društvenih promena? Berk objašnjava Spenserov model evolucije i njegove razlicite primene širom društvenih nauka, kao i Marksov model. Na kraju ovog poglavlja Berk ukratko predstavlja ideje iz šest monografija koje prema njegovom mišljenju predstavljaju uspešne domete sinteze istorije i društvene teorije. Cilj knjige je, kako kaže sam Berk, nastojanje da se istoricari ubede da uzmu u obzir društvenu teoriju ozbiljnije nego što to trenutno cine, kao i da se teoreticari društva zainteresuju za istoriju. "Biti otvoren prema novim idejama, ma odakle one dolazile, i biti kadar prilagodavati ih vlastitim svrhama i nalaziti nacine da se proveri njihova valjanost, može se podjednako smatrati obeležjem dobrog istoricara i dobrog teoreticara". Radi se, kao što se vidi, o vrlo znacajnoj knjizi, koja je shodno anglosaksonskoj tradiciji, pisana jasno, precizno i zanimljivo. Uprkos prilicno apstraktnom naslovu tekst knjige je vrlo dinamican i obiluje interesantnim detaljima. Treba pomenuti i to da poseban kvalitet knjizi daje i siguran prevod Vlastimira Đokica. Božo Stojanovic
|