Danas, podlistak “Knjiga Danas”, 26-27. avgust 2000.

JUCE, PREKJUCE I NEKADA DAVNO

Ekonomija srednjovekovnog Balkana: Povodom knjiga: Rabotnici, vojnici, duhovnici Sime M. Cirkovica i
Balkanski svetovi Trajana Stojanovica

Veliki socijalni mislilac ovog veka Jozef Šumpeter je u svojoj monumentalnoj Istoriji ekonomske analize izneo jedan pažnje vredan stav: ukoliko bi ponovo bio u poziciji da bira koju oblast ekonomike da studira, opredelio bi se bez ikakvog dvoumljenja za ekonomsku istoriju. Njegovo obrazloženje takvog izbora sadrži tri elementa. Prvo, predmet ekonomike predstavlja jedinstven proces u istorijskom vremenu. Shodno tome niko ne može ocekivati da može da razume ekonomske pojave nekog perioda, ukljucujuci i samo vreme u kome živi, ukoliko ne vlada istorijskim cinjenicama i adekvatnom dozom istorijskog smisla. Drugo, istorijski pregled nikad ne odražava "ciste" ekonomske cinjenice, vec i institucionalne u najširem smislu, pa se na taj nacin dobija najbolja metoda za neophodno razumevanje medjusobne povezanosti ekonomskih i neekonomskih cinjenica. Trece, Šumpeter tvrdi da su najvece greške koje se cine u savremenoj ekonomskoj analizi, mnogo cešce posledica odsustva "istorijskog iskustva", nego bilo kojeg drugog nedostatka ekonomske obucenosti.

Ono što je široko obavešteni Šumpeter primetio, imajuci u vidu svetsku akademsku ekonomsku scenu svoga doba, vredi sasvim sigurno i u našim sadašnjim uslovima. Umesto vladanja "istorijskim cinjenicama i istorijskim iskustvom" kod velikog broja profesionalnih ekonomista (nažalost, ne samo kod njih) uglavnom dominira omalovažavanje tog iskustva, što je zapravo posledica elementarnog nepoznavanja stvari.
Umesto studioznog udubljivanja u prošlost dominiraju stereotipi i banalna obrazloženja. Jedan takav stereotip vezan je i za tumacenje balkanskog srednjovekovnog privrednog iskustva. Klasicna zabluda kada se uopšte govori o srednjem veku, sadržana je u mišljenju da se radi o razdoblju u kojem caruje primitivizam, neznanje, zatvorenost, beda i sveukupna nerazvijenost. Posebno je cest stav da su srednjovekovne balkanske države bile neprekidno ekonomski inferiorne u odnosu na ostatak Evrope toga doba, da bi se na osnovu toga brzopleto zakljucilo da današnje privredno stanje nije ništa drugo nego samo "zakonita posledica" vekovnog istorijskog nasleda. Knjige Rabotnici, vojnici, duhovnici akademika Sime M. Cirkovica i Balkanski svetovi Trajana Stojanovica (obe objavio Equilibrium Vlastimira Djokica), na cije se nalaze u ovom tekstu oslanjamo, nude drugaciju i bogatiju sliku srednjovekovnog Balkana. Ne radi se o klasicnim studijama ekonomske istorije. Njihov zahvat je, tematski gledano, mnogo širi i pored ekonomije obuhvata oblasti tehnike, kulture, politike, religije. Stojanoviceva knjiga zahvata istoriju Balkana u razdoblju od deset hiljada godina.

Ovaj tekst nema pretenziju da sintetizuje celo bogatstvo nalaza do kojih su istraživaci došli, nego samo da skrene pažnju na nekoliko detalja koji su za ekonomiste dvostruko interesantni. Mnoge ekonomske procese i pojave koji su identifikovani u ovom razdoblju pronalazimo i danas, naravno modifikovane i u drugacijem kontekstu. S druge strane, poznavanje privrednog iskustva ovoga doba omogucuje da se na jedan drugaciji nacin sagledavaju i razumevaju problemi koji predstavljaju deo naše savremenosti. "U svakoj sadašnjosti združene su evolucije razlicitog porekla i ritma; današnje vreme izvire istovremeno iz onoga što je postojalo juce, prekjuce i nekada davno" (Brodel).

Kada se govori o srednjovekovnoj prošlosti obicno se imaju u vidu ratovi. Ipak u tom periodu i razvijale su se mnoge oblasti covekovog stvaralaštva, pa tako i privreda. Pri konkretnoj analizi privredne situacije Balkana u srednjem veku treba da se imaju i vidu dve stvari. Prvo, ovaj period je okarakterisan velikom podeljenošcu balkanskog prostora, koja je bila pracena stalnim suparništvom i nemirima, kao i neprekidnim ratovanjem. Sve to je ostavilo ozbiljne tragove kako na uslove i nacin privredjivanja tako i na dinamiku i ostvareni stepen privredne razvijenosti. Drugo, privreda Balkana, smeštena izmedju Italije i vizantijskog urbanog jezgra, cinila je sastavni deo evropske privrede i sve njene promene direktno su bile povezane sa promenama koje su nastajale u neposrednom i širem okruženju. Gde su se pojavljivali elementi tržišne proizvodnje i na koji nacin je te elemente bilo moguce analiticki identifikovati? Da se radi o tržišnoj proizvodnji može se videti iz izdiferencirane podele rada, iz složenih oblika organizovanja kako preduzetništva tako i trgovackih društava, kao i nivoa razvijenosti monetarno-kreditne sfere. Može pouzdano da se tvrdi da krajem srednjeg veka centralne balkanske oblasti nisu spadale u agrarno nedovoljno razvijena podrucja. One su bile u stanju da prehrane hiljade ljudi koji su bili zaposleni u rudarstvu i koji nisu imali nikakve veze sa proizvodnjom životnih namirnica. Uticajem napretka tehnike dolazilo je do porasta proizvodnih snaga populacije (na primer uvodjenje pluga), prostor je postajao ravnomernije pokriven, a komunikacije intenzivnije. Redovna trgovacka razmena ukazuje da su postojali ostvareni viškovi proizvodnje i da ti viškovi nisu bili prolaznog karaktera. Stepen podele rada, kao i nivo razmene dobara i usluga koji je prati, pokazuju koliko je jedno društvo uspelo da se udalji od življenja na granici minimuma egzistencije. Stepen podele rada (mereno prema broju identifikovanih zanata) krajem srednjeg veka približno je odgovarao nivou koji su imali razvijeni delovi Evrope toga doba. Razvoj Balkana je sa izvesnim vremenskim zakašnjenjem pratio razvoj i uspon evropske privrede, a nakon cetrnaestog veka zapadnoevropski model nije više nailazio na podršku u balkanskim krajevima.

Evolucija novcanih sistema u balkanskim oblastima nepogrešivo svedoci o rastucoj ulozi novca u privrednom životu. Upravo u kasnom srednjem veku došlo je do razvoja svih standardnih funkcija novca koje su ostale i do danas. Do sredine XV veka novac se neprekidno kovao (u Srbiji ce prekid razvoja monetarnog sistema nastupiti 1459. godine i nastavice se tek u doba Miloša Obrenovica). Iskovano je mnogo vrsta i varijanata novca (oko 800 prema procenama autoriteta za ovu oblast). Kovanje sopstvenog novca nije bilo ograniceno samo na Srbiju, nego je bilo prisutno i u Bosni, kao i u Dubrovniku. U kasnom srednjem veku na evropskom tlu funkcioniše dobrovoljnost primanja stranog novca. Tako je bilo i na Balkanu. Interesantno je ukazati da je i tada primecen jedan savremeni fenomen: nikakve protekcionisticke mere koje nastoje da zaštite domaci novac (kome konkuriše kvalitetniji strani) nisu bile u stanju da nateraju ljude da se ponašaju mimo njihovih interesa, odnosno da odbiju primanje stranog novca. Država je brinula o kvalitetu kovanog novca. Njegovo falsifikovanje smatralo se jednim od najtežih grehova i kažnjavalo najstrožim kaznama (tako je u Zakoniku cara Dušana predvidena kazna spaljivanjem). Pored toga država je sprovodila i jednu vrlo znacajnu funkciju bez koje bi bilo znatno otežano funkcionisanje privrednog života. Ona je organizovala aktivnosti koje su imale za cilj ujednacavanje sistema mera i do tada vladajucem šarenilu. Država je to cinila prvenstveno u interesu svoje fiskalne politike, kao i radi sredjivanja odnosa izmedu zavisnih seljaka i njihovih feudalnih gospodara.

Merni standardi su bili useceni u metalu ili kamenu, bili su brižljivo cuvani i pristupacni javnosti, tako da se lako mogla proveriti tacnost merila koja su korištena u prometu. Takode je interesantno da se u ovom periodu uveliko primenjuje jedan od klasicnih mera državnog intervencionizma – propisivanje cena.

Poseban podsticaj i ubrzanje privrednom životu dalo je širenje rudarstva. Rudarsku proizvodnju inicirali su Sasi sredinom XIII veka. Ona je bila tržišno orijentisana, metali (srebro, bakar, olovo) bili su slobodno prodavani i odvoženi u udaljene oblasti. Centralne oblasti Balkana od XIII do XVI veka su, posebno u prvoj polovini XV veka, bile važan izvor odakle je srebro odlazilo u evropske zemlje. Kazano savremenim recnikom, rudarstvo je bilo prepušteno slobodnom preduzetništvu. Sasi su uživali neku vrstu kulturne (verske) autonomije. Cak i više od toga. U rešavanju medjusobnih sporova rudarski preduzetnici su uživali potpunu autonomiju. Bez velike bojazni da se pogreši moguce je da se kaže da u ovoj delatnosti dolazi do formiranja ranokapitalistickih formi organizovanja. Razvoj rudarstva, podstakao je koncentraciju stanovništva (u Srbiji je tokom XIII i pocetkom XIV veka bila u toku unutrašnja kolonizacija), to je izazvalo jacanje tržišta agrarnih proizvoda, kao i koncentraciju trgovaca. Trgovci su bili iz primorskih gradova, uglavnom Dubrovcani. Sloboda poslovanja i autonomije trgovaca dovodili su do toga da je vremenom dolazilo do srašcavanja trgovackih i proizvodjackih elemenata. To je jasan indikator da je na snazi dobio sistem kreditiranja. Interesantno je jedno zapažanje vezano za svojinske odnose. Postojala je razlika izmedu svojine nad rudarskim postrojenjima i svojine nad drugim nekretninama. Vlasnik postrojenja imao je obavezu da ih neprekidno održava u stanju funkcionisanja (za pojedine delove postrojenja zastoj nije smeo da bude duži od tri dana). Ukoliko to nije cinio on je gubio sva prava na njih i oni su bili ustupani nekom drugom, koji je bio spreman da organizuje rad na bolji nacin. Ovakva praksa nije predstavljala neki balkanski izuzetak, vec je to bilo opšte pravilo u svim zemljama gde je bilo razvijeno rudarstvo. Za ekonomiste je posebno interesantan nacin organizovanja poslovanja sa iznajmljenom radnom snagom, to jest modaliteti placanja. Prvi nacin se sastojao u placanju radnika prema provedenom radnom vremenu – vremenska nadnica. Drugi, u pogodbi o placanju po kolicini rada merenoj dužinom iskopa ili kolicinom iskopane rude. Posebno je interesantan treci nacin koji je podrazumevao neku vrstu kooperacije. Radnici su dobijali mogucnost da deo rude zadrže za sebe, a da ostatak predaju vlasniku delova rudnika (preduzetniku). Ovakav nacin nagradjivanja je znacio podelu ucešca u riziku, a s druge strane delovao je i motivaciono. Pomenute modalitete nagradjivanja pronalazimo i u savremenim privredama. Razvoj rudarske delatnosti imao je mnogo šire društvene efekte. Uz rudnike su se stvarali i razvijali najjaci privredni centri. Pored rudarskih naselja nastajao je masivni talas malih naselja koja su bila podstaknuta uvecanom populacijom i potrebom za podelom rada i specijalizacijom. Osnovu njihovog ekonomskog uspona i preobražaja predstavljala je trgovina.

Postavlja se pitanje zbog cega je Dubrovnik izvojevao pobedu i nametnuo se kao neprikosnoveni trgovacki monopol. Na pocetku su svi primorski gradovi imali gotovo isti opšti položaj i niko nije, bar geografski posmatrano, bio posebno privilegovan. Medjutim, Dubrovnik se uskoro izdvojio i nametnuo kao posrednik izmedju mediteranskih, italijanskih privrednih centara i balkanskog zaledja. Ono što je Dubrovcanima davalo odlucujucu prednost bila je superiornost u trgovackom znanju i veštinama u odnosu na potencijalne konkurente (nije slucajno baš Dubrovcanin Benko Kotruljevic 1458. godine napisao cuvenu raspravu "O trgovini i savršenom trgovcu"). Imali su više kapitala i spretnije su mobilisali sve do cega su mogli da dodu, uveliko su koristili prodaju robe na kredit, ponekad cak u tolikim razmerama da je to dovodilo i do sporova (na primer izmedu Dubrovacke republike i Srbije).

Ne može se govoriti o ravnomernom stepenu razvijenosti u svim balkanskim oblastima. Pojedini delovi su bili znatno razvijeniji od drugih. Medjutim, kako po rasponu tako i po sadržini ova razlika je daleko manja od one što danas odvaja stanovnike zapadnoevropske industrijske civilizacije od stanovnika nekog nerazvijenog podrucja u svetu. Teško je raspravljati o ovom pitanju imajuci u vidu nedostatak adekvatnih podataka. Zbog toga se moraju koristiti "širi" indikatori privredne razvijenosti i indikatori zaostalosti. Tako da kao dobar kriterijum za odredjivanje stepena razvijenosti može da posluži stepen urbanizacije jednog podrucja. Zaostalost u uslovima srednjeg veka može da se obeleži kao življenje na ivici opstanka, što je praceno odsustvom inovacije u tehnici i proizvodnji i održavanju jednostavne podele rada koja se prenosila tradicijom. Lako može da se primeti da je stepen urbanizovanosti i neposredno ukljucivanje u medjunarodnu trgovinu bilo vece kod primorskih oblasti nego kod njihovog zaledja, koje je svoju egzistenciju zasnivalo na zemljoradnji i stocarstvu. Primorska mesta su vec tokom ranog srednjeg veka prevazišla zatvorenost koja je karakterisala naturalnu privredu.

Treba imati u vidu cinjenicu da balkanske srednjovekovne države nisu bili prostori tehnološke zaostalosti. Skrenucemo pažnju samo na neke podatke. Dubina kopanja u Novom Brdu je bila od 180 do 190 metara, što je bilo na granici koja je dostignuta u srednjem veku i iznosila 200 metara. Bile su razvijene i korišcene crpke za vodu i to ne samo u rudarstvu i metalurgiji, vec je energija vode upotrebljavana i za pokretanje mlinova. Liveni su topovi i crkvena zvona, u Dubrovniku se proizvodilo staklo, izradjivali su se i mehanicki casovnici. Štamparska veština je primenjena na srpske knjige svega 40 godina posle njenog pronalaska.

Do velikih promena dolazi posle osmanskih osvajanja. To je bila fundamentalna promena ne samo za balkanska društva nego i za širi region. Program osvajanja koji su sprovodile Osmanlije bio je direktno povezan sa rudnicima. Prvo su zaposedali puteve koji vode do rudnika, zatim su osvajali same rudnike i na kraju pokoravali centre politickog otpora, koji su prethodnim aktivnostima bili lišeni osnova svoje ekonomske moci. Osmanska vlast je sa sobom donela komandnu privredu. To je tip privrede u kojoj je država imala direktnu kontrolu nad izvorima osnovnih žitarica i zanatlijskih sirovina (posebno preko kontrole cena) i mogucnost da iznudi danak. Pod turskom vlašcu aktiviran je proces dugorocnog opadanja proizvodnje u rudnicima što je na kraju dovelo do njihovog zamiranja. Rudnici su bili ukljuceni u sultanove hasove, dobili su odgovarajucu autonomiju a cesto su i izdavani prihodi u zakup. Turska vlast je sprecavala izvoz srebra, što je trgovinu sa plemenitih metala vratilo na klasicne stocarske proizvode. Turci su prekinuli sa tradicijom slobodne trgovine plemenitim metalima, tako da se srebro moralo prodavati kovnicama po ceni koja je bila maksimirana. To je dovelo do stvaranja potpuno novih kriterijuma rentabilnosti, te su trgovci poceli da gube ekonomski interes za ovu vrstu poslova. Na osnovu podataka koje autori navode jasno se uocava fundamentalni ekonomski princip – promena nivoa cena usmerava aktivnosti ekonomskih ucesnika. U rudnike se postavljaju finansijeri koji su cesto bili jevrejski trgovci. Konacan udarac rudarskoj proizvodnji je došao kao posledica otkrica Amerike i jeftinog srebra koje je u relativno kratkom intervalu preplavilo evropske privrede i izazvalo u njima ozbiljne poremecaje. Otvaranjem Turske prema evropskom srebru problemi su se preneli i na Balkan. Ekonomski efekti turskih osvajanja na privrede Balkana ce se u svojoj pravoj meri iskazati jedno stolece kasnije. Osmanski tip privrede je prouzrokovao da su kontinentalni delovi Balkana poceli da se sve više udaljavaju od mreže novcane privrede i da privredno zaostaju. Tako ce u poslednjoj deceniji XVI veka unutrašnjost Balkana predstavljati ekonomski najnerazvijenije delove Evrope.

Šta bi moglo da se kaže kao neka vrsta zakljucka? Akademik Cirkovic upozorava da polazna tacka za sagledavanje stepena razvoja srednjovekovnih balkanskih zemalja u odnosu na ostale evropske zemlje ne može niti sme da bude stanje kakvo je bilo u vreme kada je Vuk Karadžic sticao svoje prvo obrazovanje. Podaci pokazuju da bar u poslednjim stolecima srednjeg veka nema onog jaza izmedju Srbije i razvijenih evropskih zemalja koji ce se pokazati pocetkom devetnaestog veka. Privreda toga doba bila je na visini svoje epohe i to kako sa stanovišta proizvodjacke tehnike tako i sa stanovišta organizacionih formi.

dr Božo Stojanovic