Danas, podlistak Knjiga Danas, 9. februar 1998.

Akademik Sima CIRKOVIC
DUHOVNICI I BOJOVNICI

Epski junci su nam zasenili ceo srednji vek. Od njihovih megdana i krvi, vina, pesme i vriske konja danas malo znamo a još manje se pitamo kako je izgledao srednjovekovni covek na Balkanu i u Srbiji, kakva je bila njegova materijalna i tehnicka kultura? Na takva pitanja neprestano nas podsticu kulturne i društvene istorije J. Burkharta i J. Hojzinge, knjige Delimoa ili Ladirija. One su našim citaocima otvorile horizont u kome postaje vidljiv nedostatak istoriografskih rekonstrukcija svakodnevnog života, privrednih i kulturnih veza, porodicnih i ljubavnih odnosa, dominantnih strahova, vrsta morala i obicaja srednjovekovnog coveka u Srbiji i na Balkanu.
Knjiga akademika Sime M. Cirkovica Rabotnici, Vojnici, Duhovnici objavljena u izdavackoj kuci "Equilibrium" Vlastimira Ð okica izvesno predstavlja jednu takvu rekonstrukciju kulturnih i civilizacijskih prilika u društvima srednjovekovnog Balkana, stvaranu u duhu tradicije francuske škole "Anala". Knjiga donosi tri velika mozaika koja pokrivaju tri polja života srednjovekovnih društava: materijalno, društveno i kulturno. Svaki od tih mozaika je sklopljen od desetine studija koje su pisane u dužem periodu za svrhu najviših naucnih skupova u svetu.
Objedinjeni mozaici omogucuju radoznalim citaocima da saznaju mnoštvo zanimljivih pojedinosti, nepoznatih cinjenica o rudarstvu u Srbiji, merama i merenjima, naturalnoj privredi i zanatima, zaostalosti i bogatstvu stanovništva. Citaocima sociološke radoznalosti predstavljena je etnicka karta Balkana, socijalna hijerarhija, pravoslavna crkva, staleške skupštine, seoske opštine, najamnici i njihova cena... Kulturni obrasci srednjovekovnih društava rekonstruisani su posebnim fokusiranjem srednjovekovne Srbije izmedu Zapada i Istoka, pismenosti i obrazovanja, prilika na dvoru, cirilicnog štamparstva, odnosa Srba i protestantizma, katolickih parohija po srednjovekovnoj Srbiji.

Zašto je politicka istorija – istorija krvavih ratova i megdana, paljenja i rušenja toliko potisla kulturnu i privrednu istoriju – istoriju gradnje, razvoja i stvaranja? Šta danas možemo znati o srednjovekovnom coveku na našim prostorima?

Odavno je kod nas Stojan Novakovic napisao da vremena imaju prema sebi i istoriju, misleci na to da je opštom kulturnom situacijom i preovladujucim mentalitetom odredena radoznalost za zbivanja u prošlosti. Svet koji je bio potpuno zaokupljen ratovima i megdanima voleo je da sluša i saznaje o junacima i bitkama u prošlosti; u periodima iskrene i duboke pobožnosti ima interesovanja i razumevanja za duhovni podvig, askezu i vidove pobožnosti; sredine ispunjene politickim borbama i previranjima posvetice pažnju vladarima i državnicima. Zanimanje za materijalne okvire života, za svakodnevicu, za tehnicki i drugi napredak, za pitanja koja Vi postavljate, možete ocekivati od društava kojima te pojave nešto znace, predstavljaju vrednost pa su dostojne toga da se njima bavimo. Odgovore na pitanja koja postavljate nemamo iz više razloga: U strucnim, istraživackim tekstovima imate i studije o srednjovekovnim zgradama za stanovanje i diskusije o zadružnom ili nuklearnom tipu porodice, ali to što se saznaje ostaje zatvoreno u korice disertacija i ograniceno na uski krug specijalista, sve dok se istorijsko interesovanje ne bude kultivisalo do mere da postavlja pitanja koja ste Vi meni postavili.

Slike epskih junaka mahom upucuju da su srednjovekovni Srbi bili veliki junaci, obdareni snagom, nadahnuti, naklonjeni vinu i ljubama. Ako današnja nauka govori da su se ljudi poslednjih pedesetak godina fizicki promenili, da su u proseku viši rastom itd., možete li reci kako je u pogledu fizicke konsitucije izgledao srednjovekovni covek na našim prostorima, cime se hranio, koliko dugo je živeo?

Sadržajan i kriticki odgovor bi morao sadržati bitne statisticke parametre, raspone, proseke, najcešce zastupljene velicine, što se može za aktuelne populacije, pa i za one malo starije, od kako se cuvaju dokumenti o lekarskim pregledima, narocito prilikom regrutacije. Medutim, tu vrstu podataka ne možete dobiti za srednjovekovne ljude. Ukoliko imamo sistematski istražene nekropole, nije se došlo do antropometrijskih podataka na osnovu skeleta. Kod nas nema sacuvanih ni celih oklopa da biste mogli uporediti današnju telesnu gradu s onima koji su oklope nosili. Umesto odgovora na osnovu našeg materijala reci cu Vam da je Le Rua Ladiri, kojega ste spomenuli, sedamdesetih godina proucavao dokumentaciju o regrutaciji francuskih mladica 1868 (iza toga datuma se ni u Francuskoj nije moglo), i da je došao do množine zanimljivih rezultata, koji se ne mogu preneti sažetom formulom. Statisticki su znacajne razlike ne samo ondašnjih i sadašnjih regruta, nego i medu ondašnjim u zavisnosti od regije, zanimanja, materijalnog stanja itd. i to ne samo u kulturnim varijablama (pismenost, sklonost prestupu), nego i u jako biološki determinisanim parametrima kao što je visina rasta.

Istorija srednjovekovne arhitekture u Srbiji uglavnom nas upucuje na to kako su izgledale i gradene crkve i manastiri. Prosecno obrazovan gradanin danas gotovo ništa ne zna o tome kakve kuce su gradili ljudi srednjeg veka, s koliko prostorija, od kakvog materijala, ako se npr. samo pre dvesto godina kod nas – a i u mnogim delovima Evrope – živelo u brvnarama s ognjištem i verigama?

Tu se mora racunati sa velikim razlikama izmedu perioda, regija, društvenih sredina. Neke od kuca koje spominjete veoma su starog tipa i daju se prepoznati zahvaljujuci osnovama koje otkrivaju arheolozi. Poluukopane kuce su ceste u opisima iz XVIII veka, ali nema osnova za verovanje da bi preovladivale u srednjem veku. U celoj Evropi udaljenoj od Mediterana gradilo se kombinacijom drveta i cvrstog materijala (ili naboja). Ocuvani primerci gotickog i renesansnog doba u zapadnoj Evropi pokazuju kakve su bile tehnicke mogucnosti i kolika je mogla biti trajnost. Medutim, ta vrsta gradevina neotporna je prema požarima i ne ostavlja trajne tragove kao arhitektura ostvarena u kamenu. U tako velikim gradovima, koji su izazivali divljenje savremenika, kao što je bio Carigrad, danas nemate srednjovekovnu kucu, vec samo ostatke zidina, crkve i delove dvorskih gradevina. U gradskim naseljima kod nas nisu bile retke kuce na sprat, ali zato na selima i u stocarskim naseljima, gradevine od drveta, jednostavne konstrukcije i artikulacije sigurno su preovladivale.

Šta su bila preovladujuca zanimanja srednjovekovnih Srba, kakvom proizvodnjom i zanatima su se bavili, kako je izgledala tadašnja podela rada i kakvim poslovnim tehnikama su raspolagali?

Najviše ljudi se bavilo zemljoradnjom i stocarstvom. Dušanov zakonik je propisivao da se na 1000 kuca, koje poseduje manastir, hrani 50 kaludera, što znaci da se racunalo da je 20 domacinstava potrebno za izdržavanje jednog monaha. U najboljem slucaju jedna dvadesetina ili 5 odsto populacije mogla je da živi ne ucestvujuci neposredno u proizvodnji ili pribavljanju hrane. Sve što govorimo o zanimanjima odnosi se na taj mali deo, u njemu su i duhovnici i ljudi knjige, i zanatlije i rudari, i oni koji su pružali usluge i oni koji su pripadali "slobodnim profesijama". Ispitujuci stepen podele rada mogao sam da utvrdim da je u Srbiji krajem srednjeg veka (XIV–XV vek) bilo više od 50 vrsta zanatlija, što odgovara razvijenim zemljama toga doba. Masovni su bili oni koji su zadovoljavali najopštije potrebe ljudi i koji su se držali i malih naselja (kovaci, grncari, mlinari, drvodelje, šavci, razni krojaci specijalizovani za razlicite vrste odece). U gradskim naseljima je koncentracija veceg broja zanatlija, medu njima i onih koji su radili za nepoznatog kupca. Zlatari i proizvodaci metalnog posuda se mogu racunati u zanatlijsku elitu. U Srbiji ovog vremena o kome govorimo masovna su bila brojna rudarska zanimanja od rudnika, kopaca koji rade u jami, do nadzornika i neke vrste geometara koji razgranicavaju rudna polja.
Složene su bile poslovne tehnike u rudarstvu i trgovini zbog organizacije rada. U rudarstvu su se morali rešavati teški tehnicki problemi (osiguranje od obrušavanja, provetravanje, odvodnjavanje, transport itd.), a sredstva su ulagana od strane veceg broja preduzetnika, vlasnika delova postrojenja koji su u srazmeri s brojem delova (od 4 do 64) snosili troškove i ucestvovali u podeli dobiti. Sve se to moralo raditi uz mnogo pisanja i racunanja.

U jednom od najfascinantnijih istoriografskih istraživanja kod nas o kulturnim prilikama u Kraljevini SHS, koje je sproveo Ljubodrag Dimic navodi se da je petrolejka ušla u kuce u Srbiji tek tridesetih godina našeg veka, da su negde u isto vreme poceli da spavaju u krevetu, da su ljudi u gladnim godinama pasli travu a u elitnim krugovima sledili kulturu pariških salona. Kakve krajnosti u pogledu bogatstva i siromaštva raje? Neretko se cuje da se u srednjem veku u Srbiji jelo srebrnim kašikama dok se u isto vreme, u Evropi jelo kutlacama.

Pitanja je tako mnogo da se bojim da necu ni na mali deo odgovoriti. Razlike možemo pratiti po socijalnim sredinama, izmedu gospodskog ili vladarskog dvora, na jednoj, i seljacke kuce ili stocarskog katuna, na drugoj strani. Druga linija podele ide izmedu gradskih naselja, u kojima je koncentracija udobnosti i usluga, i sela, treca izmedu urbanizovanih regija i onih koje ostaju iskljucivo zemljoradnicke i stocarske. Kad se stvari posmatraju iz daleka i u toku dugog vremena pada u oci razlika izmedu razvijenijih primorskih i manje razvijenih kontinentalnih oblasti.
Ogroman deo onih regija i sredina koje su za srednjovekovne uslove nerazvijene bori se da preživi. To su agrarna društva u kojima se racuna da u proseku od nekoliko godina jedno zrno pšenice donosi cetiri zrna. Lako je zamisliti posledice kad zbog cudi klime prinos opadne u proseku za jedno zrno. Stepen siromaštva se može opisivati oskudnošcu obuce i odece, skromnošcu ambijenata (kuca), neznatnim brojem stvari kojima covek raspolaže, ali i odsustvom zaštite (zdravstvene, od nasilja itd.).
Nivou života bogatih išla je na ruku trgovina onoga vremena omogucavajuci da sav luksuz od finih tkanina do zacina i mirisa stigne tamo gde ima novca da se plati. Zahvaljujuci trgovini imate mnogo vecu ujednacenost na nivou bogatih vrhova društva, nego u masovnoj osnovi gde je mnogo regionalnih i lokalnih osobenosti.

Srednjovekovna Srbija je imala brojne rudnike srebra i zlata. Na šta je sve korišceno bogatstvo rudnika? Ko je od njihove eksploatacije imao najvecu korist u tadašnjem društvu?

Nemamo dokumentaciju koja bi dopustila precizan odgovor. Vladaru je na ime regalnih prava išla približno petina onoga što se u rudniku srebra proizvede (10 odsto od rude i kasnije 10 odsto od topljenog metala). Trgovci srebrom su druga kategorija dobitnika jer povezuju eksport sa importom tražne robe (tkanine pre svega), sa snabdevanjem rudarskih naselja namirnicama i drugim potrebama, zatim sa zakupom carina i taksi. Kako su najsposobniji i najbolje organizovani trgovci iz primorskih krajeva (Dubrovnik, Kotor, Bar) mora se racunati sa odlivom dela profita u njihove gradove.
Karakteristicno je da sama mesta rudarske proizvodnje nisu videla vecu korist. Nema javnih i zajednickih gradevina poput onih na primorju ili u zapadnim zemljama. Jedini trajni ostaci u rudarskim naseljima su kule i zidine, koje je podizao vladar, i katolicke crkve, koje su svojim sredstvima podizali trgovci i preduzetnici.

Jedna od najzanimljivijih studija u knjizi odnosi se na katolicke parohije. Šta su parohije bile u to vreme, otkud katolicke parohije u srednjovekovnoj Srbiji?

Jezgra tih parohija poticu od Sasa, nemackih rudara koji su sredi nom XIII veka došli u Srbiju. Pojacana su bila tokom vremena trgovcima iz primorskih gradova i ljudstvom koje su oni sobom dovodili ("Latini" u terminologiji srednjovekovnih Srba). Poneka mesta kao Novo Brdo, Trepca, Rudnik, Brskovo, imala su po više katolickih crkava i poneku bratovštinu. Katolicke parohije su imale sve uslove za nesmetan razvoj, samo je bilo zabranjeno da sveštenici preobracaju domace pravoslavno stanovništvo.

Vladeta Jerotic je pisao u svojim esejima da su Srbi od Nemanjica do danas promenili tri identiteta. Možete li reci kakve karakterne osobine je imao, kojem duhovnom tipu je pripadao srednjovekovni covek na našim prostorima u odnosu na današnje naraštaje?

Ne verujem da se ljudi mogu svoditi na neki mentalni tip kao što je "renesansni covek" ili "srednjovekovni covek". Mislim da na ukupno oblikovanje neke brojne populacije, na stvaranje i održavanje identiteta, bitno uticu procesi akulturacije, prilagodavanja opštim kulturnim uticajima. Srbi su bar tri puta bili izloženi takvim dugotrajnim i svestranim uticajima: od kako su primili hrišcanstvo, od kako su potcinjeni Osmanskom carstvu i od kako su suoceni sa modernizacijom koja dolazi iz Evrope i sveta.

Koji su narodi na Balkanu, u srednjem veku, bili civilizacijski na najvišem nivou? Ko je imao najviše pismenih i obrazovanih, šta je podrazumevala visoka obrazovanost i ucenost tog vremena, kojom vrstom i kolicinom znanja su raspolagali najobrazovaniji, iz kakvih knjiga su ucili, šta su bili tadašnji književni bestseleri?

Nesumnjivo su Vizantinci imali najviši stepen urbanizovanosti, najjacu intelektualnu elitu, najbolje zaokruženo kulturno naslede u kojem su bili cuvani i znacajni delovi anticke kulture. Knjige iz kojih se ucilo nisu istovremeno najraširenije knjige. Kako je u to doba knjiga skupa širi se najviše tamo gde ima stalnu funkciju. Otuda su u ukupnom fondu sacuvanih rukopisa najviše zastupljene biblijske i bogoslužbene knjige, one kojima je trebalo da raspolaže svaki sveštenik, one bez kojih nije trebalo da bude manastirska knjigohranilnica. Srednji vek poznaje "zaokruženu obrazovanost" ( enkiklios paideia – otuda enciklopedija), ali ona nije ostvarena u pojedinacnoj knjizi vec u raznovrsnim zbornicima i traktatima o pojedinim oblastima znanja.

Koliko je bilo Srba u Srbiji i Bosni tokom srednjeg veka, u poredenju sa Francuzima, Nemcima ili Englezima? Gde su bili u odnosu na te evropske narode u pogledu opšte razvijenosti, velicine gradova, u pogledu tehnickog napretka, razvijenosti mode?

Kod nas još nema studije iz istorijske demografije koja bi dozvolila iole realisticnu predstavu o broju Srba u srednjem veku. Slicne teškoce imaju i drugi, oni sa mnogo više sacuvanih izvora i arhivskih dokumenata. Ne razumem otkuda potice ona mnogo puta ponovljena "patka" da je u srednjem veku Srba bilo koliko i Engleza, a da ih je sada nekoliko puta manje. Za procene te vrste nedostaje bilo kakva osnova. Pre XVIII veka ni najrazvijenije zemlje nemaju popise stanovništva ili ognjišta. Oni koji se upuštaju u približne procene pristupaju sa raznih strana. Jedan prilaz je preko relativno stalnih proporcija. Ako su Srbi u XIX veku cinili približno petinu stanovnika Balkanskog poluostrva onda bi trebalo ocekivati približno takav udeo i nekoliko vekova ranije. Ali, ko zna broj stanovnika Balkana u vreme cara Dušana i Kosovske bitke? Drugi prilaz vodi preko broja naselja i prosecne velicine naselja. Na nekom povoljnom delu teritorije ti se parametri utvrde pa se oprezno prenesu na celu teritoriju. Meni se najpouzdaniji cini prilaz preko prosecne gustine koja se da utvrditi na pojedinim mestima. Rizicno je, naravno, prenošenje na celu teritoriju. Ako je Srbija krajem srednjeg veka spadala u grupu zemalja sa 10-13 stanovnika po kvadratnom kilometru, onda bi u granicama nemanjicke države (pre Milutinovih i Dušanovih osvajanja) živelo oko milion duša. To je znatno više nego u vreme Prvog ustanka na tom prostoru (Srbija bez Vojvodine, Hercegovina, Crna Gora).