Tokovi istorije, 1–4 (1998), str. 203–208

DRUŠTVENA ISTORIJA SREDNJOVEKOVNOG BALKANA

Sima C irkovlc: Rabotnici, vojnici, duhovnici. Društva srednjovekovnog Balkana, Equilibrium, Beograd 1997.

Ova knjiga sadrži rezultate svojevrsnog savremenog istraživanja srednjovekovnog Balkana. Svojevrsnost istraživanja je u tome što je primat dat društvenoj istoriji, tacnije privrednoj, socijalnoj i kulturnoj istoriji, dok je narativno obeležena dogadjajno-politicka istorija svedena, ali ipak zastupljena onoliko koliko je to neophodno. Savremenost istraživanja se ogleda u tome što se istoricar bavi istorijskim procesima "dugog trajanja", što teži da odgovori ne samo na pitanje kakva je prošlost bila "u stvari" nego i na pitanje kako su ljudi prošlosti gledali na svoje vreme, što nastoji da pojave i procese vezane za jedan region – Balkan – posmatra u širem kontekstu (mediteranskom i evropskom), što primenjuje komparativni metod, a i što se u analizi oslanja na teorijske pristupe nastale u savremenoj naucnoj istoriograflji i srodnim društvenim naukama. Akademik Cirkovic, nažalost, pripada manjoj grupi naših istoricara koji su u navedenom smislu savremeni, odnosno moderni.

Sima Cirkovlc, kako bi rekao Aron Gurevic, ljudima davnih vremena, društava i civilizacija postavlja naša pitanja, ali sa ocekivanjem da dobije njihove odgovore, jer je jedino u tom slucaju moguc dijalog. U tom slucaju istorijsko saznanje je neizbežno – dijalog kultura.

Savremena istoricareva "izvan-pozicija", pozicija zainteresovanog, nepristrasnog posmatraca, daje mu mogucnost za drukcije, novo vidjenje, nedostupno ne samo onima koji su pripadali proucavanoj kulturi nego i onima koji su je proucavali kasnije, u vremenu dalekom od današnjice.

Cirkovic se prvenstveno oslanja na izvore, ponajviše na one najbrojnije i najpotpunije iz Dubrovackog arhiva, ali i na rekonstrukciju prošlosti, što su stvorili njegovi prethodnici, on ranije rekonstrukcije uvažava, ali ih preispituje, manje ili više odbacuje i ukljucuje nove rekonstrukcije. Na taj nacin obogacuje sliku prošlosti postavljanjem novih problema, postavljanjem novih pitanja izvorima, to jest razmatranjem njihove sadržine pod uglom gledanja koji diktira savremenost.

Ali bitno je znati da se, kako tvrdi Gurevic, savremeni istoricar nalazi u novoj situaciji, u situaciji svetske istorije, koja je nastala tek u novije doba. Za razliku od istoricara prošlih epoha koji su pripadali lokalnim civilizacijama, manje ili više izolovanim, medjusobno nedovoljno upoznatim, danas se istoricar nalazi pred "svetskom istorijskom perspektivom", koja otkriva nove mogucnosti za istorijsko saznanje i za ocene svojevrsnosti i neponovljivosti svake epohe u istoriji.

Medjutim, veoma je teško odgovoriti na taj izazov s kojim su suoceni savremeni istoricari. Cirkovic je svestan da istorija nije jedina nauka "u cijoj je nadležnosti celokupna prošlost". On smatra da savremena istorijska nauka mora biti otvorena za "uravnoteženu i nijansiranu" recepciju metoda i rezultata drugih empirijskih nauka o coveku i društvu. Osim toga, naš autor misli da je "disciplina istoricara suocena sa krizom identiteta". Buduci da se danas vode rasprave o temama: "Cemu filozofija?" i "Cemu sociologija?" – ta Cirkoviceva ocena važi, ocigledno, i za druge discipline. S tim u vezi jedan od Cirkovicevih zakljucaka iz predgovora knjige, koji nosi naslov "Pred nasledjem srpske medievistike", glasi: "Naucna istoriografija je u našem veku postala razapeta izmedu totaliteta kao ideala i parcijalnog pristupa kao realnosti; ona pretenduje na to da naucno osvetljava celinu istorijskog procesa, a kadra je da prikaže tek po koji njegov isecak. Problem nije jedino u neizbežnoj vremenskoj i prostornoj ogranicenosti fragmenata koji su predmet istraživanja. On je izraženiji u tematskoj razjedinjenosti, jednostranosti i jednodimenzionalnosti "preseka" koji se dobijaju apstrahovanjem, izborom po merilima neke posebne nauke ili teorije užeg podrucja. Oseca se dvostruki nedostatak kompasa, onoga koji bi pokazivao gde je srž totaliteta istorijskog procesa koji se želi percipirati i jednog drugog, koji bi pokazivao kako treba racionalno povezivati i spajati istoriju istoricara i bezbroj strucnih istorija (str. 10).

Samosvest, koju kao istoricar poseduje, svest o dometima i ogranicenjima, a i brojnim nedoumicama i problemima domace, pa i svetske, istorijske nauke, nije osujetila istraživacke napore, niti je umanjila kvalitet Cirkoviceve knjige. Naprotiv, pred nama je kapitalno delo srpske medievistike. To se i moglo ocekivati od istoricara koji dugo stvara kao jedno od vodecih imena domace i svetske medievistike posvecene balkanskom zrelom srednjem veku.

Na 516 strana, u tri poglavlja (I. Materijalne strukture: kontinuitet i promena; II. Društveni modeli i društvene stvarnosti; III. Kulturni obrasci društava u sazrevanju), sacinjena od trideset rasprava, studija i clanaka, nastalih tokom dvadeset godina samopregornog i uspešnog rada, ispricana je privredna, društvena i kulturna istorija Srbije, Bosne i drugih balkanskih država, povezana sa istorijom njihovog bližeg i daljeg okruženja. Više od trecine priloga nije bilo dovoljno pristupacno ni zainteresovanim specijalistima, jer su bili rasuti u inostranim izdanjima na italijanskom, francuskom, nemackom i engleskom jeziku, a cetiri studije se sada prvi put objavljuju. Knjiga sadrži i predgovore urednika i autora, biografiju autora, registar i istorijske mape.

Zamišljen nad nasledjem srpske medievistike sredinom XX veka, Sima Cirkovic u kratkom predgovoru sažeto, ali sa sebi svojstvenom akribijom, sumira i izdvaja ono što predstavlja njene temelje, prodore, tematske i metodološke inovacije; autore i dela naucno izazovna i trajna: Rajica, Ruvarca, Mijatovica, Novakovica, Radonica, Stanojevica, Ivica, Radojcica, Corovica, Dinica... Ukratko, one koji su unapredili srpsku medievistiku. Ovome spisku treba dodati i neke istoricare stasale u drugoj polovini XX veka na cije radove se u svom bogatom naucnom aparatu Cirkovic poziva.

Skroman, Cirkovic piše: "Studije izabrane i sakupljene u ovoj knjizi, nastale su pretežno u dijalogu, u pokušaju da se gradjom iz autorovog vidokruga (Balkan, Srbija, Bosna) odgovori na neka opšta pitanja dospela na dnevni red medievistike u svetu. Znatan deo je "prigodan" u narocitom smislu, nastao na podsticaj organizatora naucnog skupa, komparativno usmerenog ili povezanog sa opštijim istraživackim projektima. Neke studije su nastale u suocavanju specijalista iz razlicitih disciplina kao doprinos medievista, a neke su nastale da bi se ispunila praznina, jer je tema nedirnuta ili tek ovlašno obradjena, a ima opštiji znacaj." (str. 17).

Zahvaljujuci Cirkovicevom talentu, zavidnoj erudiciji, poznavanju više stranih jezika, pracenju novih kretanja u francuskoj (analisti), nemackoj i ruskoj istoriografiji, poznavanju istoriografskih specijalnosti, ali i doprinosu istoriji srodnih nauka, moglo je da nastane ovo vanserijsko delo kako po pristupu tako i po tematskoj obuhvatnosti i sintetickoj obradi.

Kod autora sa bogatom sociološkom imaginacijom kakav je Cirkovic iza starinske reci rabotnici kriju se zemljoradnici, stocari, rudari, seoske i gradske zanatlije, kuvari, konujušari, psari, sokolari, razni majstori, tehnicari, trgovci, babice, lekari, pisari, prvi preduzetnici (investitori, bankari...). Iza reci vojnici stoje redovi ritera, obicnih domacih ratnika, ali i razni najamnici (dubrovacki podanici, najamnici iz Zete i Albanije, domaci strelci, italijanski najamnici, najamnici - profesionalni ratnici iz Bosne, domaci ljudi za tvrdjave, kao i garda, janjicari, spahije, azapi, akindžije...). Medju duhovnicima srecemo patrijarhe, vladike, kaludjere, pravoslavce, katolike, muhamedance, patarene, rane protestante... Tu su i gospoda, ucitelji, slikari, literate... Cirkovic je izracunao da srednjovekovni "katalog" sadrži oko 60 zanimanja. Pokazuje nam se kao na dlanu sva složenost srednjovekovne podele rada, društvene stratifikacije i hijerarhije. Kada se tome dodaju analiza institucija (države, dvora, crkve), teritorijalnih kolektiviteta (gradovi, sela, seoske opštine), riterskodvorjanski stil života, razni etniciteti, vizantijsko-srpska duhovnost, mentaliteti, dualisticka heterodoksija, rani protestantizam... tada dobijamo celovitu predstavu o balkanskoj srednjovekovnoj civilizaciji, a posebno o svojevrsnom kaleidoskopu jeseni srpskog srednjeg veka na razmedji istoka i zapada. Cirkovic osnovano zakljucuje: "Mi smo svesni da bar u poslednjim stolecima srednjeg veka nema onog jaza izmedju Srbije i razvijenih evropskih zemalja kakav je zjapio pre sto ili pedeset godina". (str. 350) Srpska privreda, graditeljstvo, pa i slikarstvo – civilizacija uopšte – u zrelom srednjem veku se, dakle, nalaze na visini epohe.

Posle ovog sumarnog prikaza, zadržacu se, u svojstvu urbanog sociologa, malo više na Cirkovicevoj analizi urbane problematike. U jednom svom skorašnjem radu Cirkovic je povodom zanemarivanja celovitog proucavanja urbanizacije i gradova ispravno zapazio da ono pociva u "nekoj vrsti konceptualnih i metodoloških predrasuda koje su bile ukorenjene u pogledima na srpsku prošlost", a ogledale su se u poimanju grada i gradjanstva kao neceg "tudjeg i stranog". Tu vrstu predrasude Cirkovic ne samo da uvidja vec je i stvaralacki otklanja proucavajuci gradove (posebno Dubrovnik, primorske i rudarske gradove), klasifikujuci ih prema geografskom položaju, funkcijama, hijerarhiji i drugim osobinama. Posebno je znacajno to što Cirkovic istice da je "stepen urbanizovanosti važan pokazatelj privrednog razvoja" (str. 23) i još više da stepen urbanizovanosti "može da posluži kao merilo pri poredjenju regija u utvrdjivanju stepena razvoja ili zaostajanja" (str. 62).

Polazeci pretežno od radova Mihaila Dinica, Sima Cirkovic je napredovao, dolazeci do novih arhivskih podataka i, što je važnije, do novih tumacenja i zakljucaka. On je, sem ostalog, izracunao profitabilnost rudarske proizvodnje srebra i zlata, pokazavši da se uloženi novac u rudarske kopove isplacivao nakon pola godine, a posle dve godine eksploatacije, donosio je cetvorostruki profit. Kada se to zna, prirodno je što su dubrovacki, kotorski i drugi preduzetnici finansirali rudarsku proizvodnju, ne angažujuci svoj licni rad. Investicije u rudarstvo bile su pracene presadjivanjem organizacionih formi i poslovnih tehnika stvorenih u razvijenijim oblastima Evrope (trgovacka društva, poslovnice sa faktorima, razni oblici kreditiranja i preduzetništva). Cirkovic ocenjuje da se preduzetništvo "može i mora razmatrati u opštim okvirima privrede feudalne epohe". Pokazao je, u stvari, da je rec o ranokapitalistickim formama organizacije i eksploatacije u našem rudarstvu, a da tek treba prouciti uticaj tih formi na celokupan srednjovekovni ekonomski i društveni sistem. Drugim recima, može se govoriti o odredjenim zacecima kapitalisticke modernizacije u rudarskim gradovima unutar feudalizma, ili o zacecima modernosti.

Medjutim, Cirkovic nije mogao da zakljuci "Kapitalizam to su gradovi" – kao što je napisao Fernan Brodel u svom delu Strukture svakidašnjice – materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII stoleca (Zagreb, 1992). Do takvog zakljucka Cirkovic nije mogao da dodje zbog više razloga, ali prvenstveno zbog toga što, kako je utvrdio, gradsko društvo u Srbiji (i Bosni) nije ostvarilo autonomiju. Konkretnije, Cirkovic je ukazao na ogranicavajuce cinioce koji su ometali "formiranje jedinstvene zajednice gradjana uporedive sa universitas ili commune, poznate ne samo u Italiji i vecini zemalja evropskog Zapada vec i u gradovima na jadranskoj obali" (str. 264). Gradovi u unutrašnjosti Srbije nisu imali svoje statute, niti su u italijanskim i latinskim izvorima oznacavani kao opštine. Dodali bismo da Cirkoviceva analiza pokazuje kako u srpskim gradovima nije postojao socijalni tip gradjanina, clana slobodne, samoupravne gradske opštine. Stoga nije bilo dovoljno uslova da takvi gradovi budu "kvasac" novih odnosa, tj. izvor raspadanja feudalizma.

Zabeležicemo još dva zanimljiva zakljucka vezana za gradove. Prvi je da su od kraja srednjeg veka gradski centri u Srbiji preuzeli ulogu kulturnih žarišta koju su do tada imali manastiri, uz to, rudarska naselja, u pocetku sirova i necivilizovana, približila su se svojim "primorskim dvojnicima" ciji kulturni uzlet takodje nije stariji od XV veka.

Drugi zakljucak je da su u rudarskim naseljima postojale samo dve vrste javnih gradjevina: utvrdjenje i crkva. Nema, dakle, gradske kuce (vecnice), niti slicnih javnih objekata. Taj nedostatak nam omogucava pretpostavku da zbog toga nije bilo dovršenih gradskih trgova u smislu "enterijera pod nebeskim svodom" kakve srecemo u primorskim i zapadnim gradovima toga doba.

Skrenucemo pažnju na još nekoliko tema kojima se Cirkovic bavio, a koje predstavljaju novine same po sebi ili po tome što im autor pristupa na inovativan nacin. Autorov osoben pristup je vidljiv u prilogu Udeo srednjeg veka u formiranju etnicke karte Balkana. C irkovic ubedljivo zastupa gledište da je ispravnije govoriti o "etnoistoriji" nego o "etnogenezi". Kao specijalna grana istoriografije, etnoistorija bi, prema Cirkovicu, trebalo da se bavi pojavama bitnim za obrazovanje, održavanje, širenje ili sužavanje grupe, za artikulaciju svesti o sebi i granicama koje je odvajaju od drugih, itd." (str. 173).

U toku srednjeg veka došlo je, veli Cirkovic, do procesa ukrupnjavanja, odnosno zamene velikog broja malih etnickih grupa na pocetku malih brojem, velikih grupa na kraju srednjovekovlja.

Cirkovic zakljucuje da u proucavanom razdoblju treba biti rezervisan prema "znacenju 'dogadjaja' u istorijskom razvoju naroda. Osim doseljavanja Slovena, nijedan dogadjaj, nijedan proces nije imao presudan uticaj na kasniji razvoj. Tokom osam stoleca malo šta se desilo što bi se moglo smatrati kao 'definitivno' i u uoblicavanju pojedinih naroda i u ocrtavanju etnicke karte Balkanskog poluostrva. Pre svega, ima grupa koje su tokom novog veka išcezle, kao što, na drugoj strani, u srednjem veku nema svih grupa i zajednica koje poznajemo iz savremenog sveta." (str. 184). Evo i dve zanimljive fus-note u vezi s gornjim tekstom: "Nije redak slucaj da se 'etnogeneze' ideološki funkcionalizuju i sasvim prizemno politicki upotrebe" (str. 172) i"... obicno se na srednji vek nekriticki prenose predstave o etnickim granicama iz savremenog sveta", (str. 175) Suvišno je podsecati da smo valjanost takvih upozorenja mogli da saznamo prateci domacu publicistiku, pa i istoriografiju, narocito tokom poslednje decenije.
Prilog Katolicke parohije u srednjovekovnoj Srbiji je prvi put objav­ljen u ovoj knjizi, iako je procitan kao saopštenje na naucnom skupu SANU 1984. godine. Ovaj prilog je dobar primer traganja za novim temama, odnosno za otvorenost i raznovrsnost interesovanja našeg autora. Katolicke parohije su se pojavile u pravoslavnoj Srbiji od sredine XIII veka usled dolaska rudara Sasa. Njih su brojno povecali "Latini" iz primorskih gradova. Cirkovic procenjuje da je u rudarskim i drugim naseljima tadašnje Srbije bilo oko 30 katolickih parohija. Sloboda veroispovesti katolika je poštovana kao sastavni deo prava i sloboda sa kojima su došli u srpsku državu. Posebnu pažnju zaslužuje zakljucak da je u stolecu izmedju Dušanovog zakonika (1349, 1354) i pada srpske države (1459) postojalo stanje ravnoteže na osnovu "obostranog uzdržavanja": srpske vlasti nisu ometale verski život katolika, a katolicki kler se uzdržavao od toga da pridobija i preobraca podanike srpskih vladara i pripadnike srpske autokefalne crkve.

Na kraju, ukazao bih na još nekoliko odlika Cirkovicevog stvaralaštva vezanih za problem naucne metodologije, tacnije naucne objektivnosti. Prva je odlika njegova stalna briga da se moderne koncepcije coveka i njegovog sveta, a narocito stereotipi o njima, ne projektuju u razumevanje i objašnjavanje srednjovekovlja. Druga je autorovo insistiranje da se analiza zasniva na cinjenicama, dovoljno brojnim i proverenim izvorima razne vrste, što je u naucnoj istoriografiji blizu pameti, ali u našoj, pa i u onoj o srednjem veku, ponekad, nažalost, nije. Kada se zanemare ili pristrasno selekcionišu cinjenice, onda se lako posrne u mitomansku istoriografiju, u "izmišljanje tradicije". Treca odlika je Cirkoviceva težnja ka egzaktnosti, štaviše ka nekoj vrsti matematicke tacnosti u utvrdjivanju cinjenica. Da bi se u to uverilo, dovoljno je procitati njegove studije o merenju i merama u srednjovekovnoj Srbiji, o proizvodnji zlata, srebra i bakra u centralnim oblastima Balkana, o pismenosti i obrazovanju u Srbiji od XIII do XV veka, ili o cirilicnom štamparstvu i kulturi balkanskih Slovena. Može se videti šta na delu znaci istoriografska minucioznost.

Da je akademik Cirkovic napisao samo ovu knjigu, vec bi mnogo zadužio srpsku medievistiku. Darivani smo jednom, po sadržaju izvanrednom, a u uredjivackom i grafickom smislu veoma urednom i lepom knjigom. Njena pojava je vrhunski intelektualni i kulturni dogadjaj u našoj sredini.

Ova knjiga je prvenac u biblioteci "Dimenzije istorije", koju je znalacki i ambiciozno pokrenuo mladi izdavac i urednik Vlastimir Ðokic