Istorijski glasnik, 1–2 (1997), str. 93–95.

Sima M. Cirkovic, RABOTNICI, VOJNICI, DUHOVNICI. DRUŠTVA SREDNJOVEKOVNOG BALKANA , Beograd 1997, 516+1 karta

U jesen 1997. godine pojavila se tokom više meseci najavljivana i sa nestrpljenjem ocekivana knjiga izabranih studija akademika Sime Cirkovica, u kojoj je fokus istraživanja usmeren na tri grupe pitanja, podeljenih u tri kompozicione celine:

I. Materijalne strukture: Kontinuitet i promena
II. Društveni modeli i društvene stvarnosti
III. Kulturni obrasci društava u sazrevanju

Svaka od navedenih celina obuhvata više studija koje su, uglavnom, nastale tokom poslednjih dvadesetak godina, po pravilu u teže pristupacnim publikacijama, cesto inostranim, tako da ce za vecinu citalaca ova knjiga predstavljati prvo upoznavanje sa mnogim autorovim istraživanjima i sintetskim pogledima.

Nisu ove studije nastajale u okvirima unapred postavljenog zajednickog cilja. Ali, one su izraz autorovih višegodišnjih interesovanja za odredjene teme i komplekse tema, tako da medju njima postoji unutrašnja sadržinska veza. Naslovi triju pomenutih celina ovu okolnost dovoljno jasno ilustruju. Materijalni, društveni i kulturni aspekti svakidašnjice srednjeg veka tek u medjusobnom suceljavanju i prožimanju stvaraju celovitu sliku o ovom velikom, po znacaju i trajanju, dobu srpske istorije. Osim toga, sasvim u skladu sa autorovim kompleksnim shvatanjem istorije, u mnogim od prezentovanih radova srpska srednjovekovna civilizacija smeštena je u okvire širih evropskih kretanja, što je svakako od znacaja za njeno potpunije razumevanje.

Razume se, prof. Cirkovic je u nekima od svojih poznatih opštih pregleda i monografija vec prezentovao svoja sintetska vidjenja srednjovekovne srpske istorije. Ovaj zbornik njegovih studija, medjutim, ispunjava jednu drugaciju, i to nasušnu potrebu. Ovde se radi o analitickim, posebnim istraživanjima koja, sadržavajuci u sebi znacajne elemente sinteze, svojom objedinjenošcu omogucavaju da opšti pogled koji pružaju neprekidno bude prožet, u vidu sigurne podloge, pojedinacnim rezultatima. U metodološkom pogledu, to je svakako jedna od najuspelijih mogucih kombinacija.

Opšta slika je impresivna i ona bi u jednom ovakvom osvrtu mogla biti na mnoge nacine tretirana, upravo zbog bogatstva postignutih rezultata. Zadržao bih se, i to upravo kao vizantolog, na jednom jedinom rezultatu koji proistice iz celine sprovedenih istraživanja i koji može neobicno da unapredi naš generalni sud o srpskoj srednjovekovnoj civilizaciji.

Danas se u nas prilicno olako govori o vizantijskom liku te civilizacije, a cesto se pri tome zaboravlja da srpsko ogledalo odbleskuje samo neke od mnogih likova Vizantije. Od vizantijskog rimstva u sferi državne organizacije, helenstva u sferi kulture i ortodoksije u sferi duhovnosti, sa svakog od tih izvorišta Vizantije, Srbija se nije ni mogla napajati podjednakom snagom. Da je kojim cudom bilo drugacije ne bismo ni govorili o Srbiji vec, kao što to neki danas rado cine, o srpskoj Vizantiji. S druge strane, izvori kojima raspolažemo, sled potonjih prilika u osmanlijsko vreme i naucna, politicka i druga interesovanja novijeg doba, sve je to uslovilo da ponajbolje budemo upoznati sa politickom, državnopravnom i kulturnom stvarnošcu srednjovekovne Srbije. Dakle, upravo sa onim sferama njenog života u kojima se vizantijsko prisustvo najjace osecalo. Unekoliko zamagljena na ovom opštem fonu ostala su saznanja o drugacijim uticajima ili drugim korenima, mada se tu i tamo uopšteno govori o Srbiji (srednjovekovnoj) izmedju Vizantije (Istoka) i Zapada, a specijalisti u sasvim odredjenim, uskim fahovima pronalaze uticaj, recimo, južnoitalijanske plastike na spoljašnje arhitektonske ukrase Bogorodicine crkve u Studenici.

Iako je još pre cetrdeset godina Alojz Šmaus, vrsni poznavalac srpske kulture, ali ne i srpskog srednjeg veka, više intuitivno osetio raznovrsnu, slojevitu, ponekad od vizantijskih modela dosta udaljenu stvarnost srpske srednjovekovne civilizacije, iako su slicna shvatanja poslednjih godina izražavana i u strucnoj literaturi, tek ovom knjigom, kao zbirom istraživanja razlicitih oblasti života, dobijamo sigurniji oslonac za opravdanost ovakvog prilaza. Nije receni problem po sebi bio cilj autorov. Ali, sledeci iskljucivo izvorni iskaz, što je dobro poznata osnovica njegovog metodskog postupka, on ponegde izrazito relativizuje vladajuce uverenje o vizantijskom liku srednjovekovne Srbije.

Iz tekstova u prvom delu knjige, pod zajednickim naslovom Materijalne strukture: kontinuitet i promena, a u pitanju je osam studija, proizlazi da je literarna, ili literarno-teorijska, osnova tehnickih i proizvodjackih shvatanja pod jakim uplivom odgovarajuce vizantijske literarne produkcije, ali ne i pod uticajem vizantijske svakodnevne prakse – izuzev proizvodnje svile u Prizrenu. Ono što ce znameniti kardinal Visarion u XV veku savetovati Vizantincima, preciznije receno morejskim Grcima, da usvajaju „zapadnu" tehnologiju i tehniku proizvodnje, bilo je mnogo ranije, na primer vec u rudarstvu XIII veka, blisko srpskim državnim upravljacima. U citavom ovom kompleksu pitanja prof. Cirkovic ukazuje na, u srednjem veku izuzetno znacajan, fenomen postojanja razlika izmedju literarnih izvornih podataka o materijalnim uslovima proizvodnje i stvarnih tehnoloških i tehnickih metoda. Vecina naših saznanja o strukturi materijalne proizvodnje u Srbiji ukazuje ili na postojanje uticaja sa Zapada ili na primenu autohtonih iskustava, koja mogu ali ne moraju imati slicnosti sa vizantijskom praksom. Sistem mera, po mišljenju autora, narocito pokazuje slicnosti sa odgovarajucim vizantijskim modelom, mada se ne oslanja iskljucivo na njega, ali sistem mera, kolikogod bio znacajan za kulturološku sliku jedne civilizacije, nije od odlucujuceg znacaja za vecinu aspekata tehnologije proizvodnje.

U drugom delu knjige – Društveni modeli i društvene stvarnosti, sabrano je ukupno dvanaest studija. Zajednicka nit njihovih tematika a priori asocira na prisustvo vizantijskih modela, ako ne i vizantijske stvarnosti. Upravo ovde, u analizi društvenih prilika, autor svojim pristupom vrlo konkretno pokazuje vrednosti poznate aksiome o vremenu kao odredjujucem ciniocu karaktera istorijskih tokova. Navešcu nekoliko primera njegovog analitickog, ali istovremeno i sintetskog postupka. Kad se govori o vizantijskom uticaju na Jadranu, morali bismo uvek voditi racuna o tome da je on evidentan, u bilo kakvoj vezi sa srpskom istorijom, u periodu od VII do XI, eventualno do sredine XII veka, kad išcezavaju poslednji tragovi vizantijske vlasti na ovom prostoru. Kad se govori o ulozi pravoslavne crkve u srpskoj državi, što predstavlja najuocljiviji opšti doprinos vizantijske civilizacije prilikama na srpskim prostorima, i to ne samo u srednjem veku, ne smemo gubiti iz vida da jedna istorijska situacija postoji do 1219. godine, u vremenu kad se znatan deo srpskog etnickog i politickog prostora neposredno nalazio u okvirima jedne od vizantijskih crkava; sasvim druga situacija nastupa posle 1219, kad je obrazovana srpska autokefalna crkva sa nizom novih episkopija, da bi se prilike ponovo bitno izmenile u vreme Dušanovog uzdizanja na carstvo. Tacno je da dualisticka heterodoksija u liku crkve bosanske ima i svoje vizantijske prauzore, ali je u pitanju sasvim osobena crkva, uz to vladajuca, u vreme kada su istocni dualisticki pokreti, koji nikad nisu bili vladajuci, vec bili potpuno izumrli. Ili, problem tzv. neostvarene autonomije u gradskom društvu na razlicite nacine mora biti povezivan sa odgovarajucim vizantijskim iskustvima: jedan fenomen predstavlja prisustvo, u medjuvremenu davno išcilelo, vizantijskog elementa u postanku mnogih gradskih naselja, a sasvim drugi fenomen predstavljaju pravi vizantijski gradovi koji tokom velikih osvajanja krajem XIII i u prvoj polovini XIV veka bivaju inkorporirani u tkivo srpske države, ali samo na delu, kolikogod on bio prostran, njene teritorije i mahom za jedan ne izrazito dug vremenski period.

Najzad, u tako znacajnom segmentu života svakog srednjovekovnog društva kao što je bilo ratovanje, pokazuje se da je upotreba najamnika bila autohton fenomen, paralelan vizantijskim prilikama, dok je pronija kao specificno vizantijska ustanova u srednjovekovnoj Srbiji bila u daleko manjoj meri raširena, i to pre svega u novoosvojenim oblastima koje su ionako živele više vizantijskim nego srpskim ritmom.

Treci deo knjige – Kulturni obrasci društava u sazrevanju, koji sadrži devet studija, morao bi, po prirodi stvari, da ukazuje u najvecoj meri na vizantijske uticaje ili modele. Medjutim, kao što se ni u drugim svojim istraživanjima prof. Cirkovic ne posvecuje prevashodno vizantijskom aspektu kreiranja istorijskih pojava, tako ni ovde nije vizantijski sindrom u žiži interesovanja. Ipak, u dvema raspravama izreceni su sudovi, izuzetno važni upravo sa pomenutog aspekta za razumevanje srpskog srednjeg veka. U jednoj – Susreti velikih civilizacija oko 1300 – ukazano je koliko su pitanja crkve i vere bila presudna za procese „vizantinizacije" u Srbiji i Bugarskoj, buduci da je u ovoj sferi utemeljena osnovna razlika izmedju civilizacijskog profila pomenutih zemalja, s jedne, i Bosne, s druge strane. U drugoj od dveju rasprava – Srednjovekovna Srbija izmedju Zapada u Istoka – pokazano je kako vizantijska komponenta, u sferi duhovne kulture, nadživljava tursko osvajanje i, samim tim, bitno utice na naše današnje razumevanje, neretko puno stranputica, srednjovekovne srpske civilizacije. Tako, u stvari, autor pledira za to da opšte predstave o znacenju vizantijskog pravoslavlja za formiranje te civilizacije stavljamo u konkretne oblike prelaženja, primanja i urastanja uticaja, a ne da ih uzdižemo na pijedestal deklarativnih istina koje ne moraju biti u osnovi pogrešne, ali koje ne objašnjavaju svu složenost srednjega veka.

U jednoj recenici iskazano, koja bi mogla da ima ulogu zakljucka u funkciji gornjih redova, danas smo svi, laici za srpsku srednjovekovnu istoriju sigurno a rekao bih i specijalisti u fahu, iako su ovi poslednji svakako vec ranije citali bar neke od ovde prezentovanih studija akademika Sime Cirkovica, neizmerno bogatiji u mogucnostima da shvatimo šta se zaista dogadjalo u svakodnevici srednjovekovne Srbije pre svega, ali i širih balkanskih podrucja. Svakodnevici koja cesto ostaje prikrivena ispod plašta velikih civilizacijskih, ideoloških i drugih pojava, ali bez cijeg spoznavanja te pojave danas sve više lice na usahlu, praznjikavu ljušturu.

Ljubomir Maksimovic